Retrovizor - cetiri godine Marjanoviceve vlade

Formiranjem Vlade 1994. godine markirano je nekoliko prelomnih tacaka novije srpske politike: raskid braka socijalista i radikala, nagovestaj zblizavanja socijalista i SPO i, mozda najvaznije - uvodjenje SK-PJ a potom JUL-a na mala vrata i ozvanicenje bracnog stanja iz Tolstojeve 33 kao buduceg politickog stanja zemlje. Stoga i ponovni mandat Mirku Marjanovicu pre nagovestava vladu kontinuiteta nego sustinskije politicke i privredne promene

Velimir Ilic

Vlada Mirka Marjanovica je po mnogo cemu jedinstvena. Recimo: to je jedina 107. Vlada Srbije od Karadjordja do danas. Potom - to je prva vlada takozvanog narodnog jedinstva (kako su je nazvali socijalisti i Slobodan Milosevic), to jest prva visestranacka vlada posle Drugog svetskog rata (sto je bila omiljena kovanica prorezimskih pisaca i teoreticara u dokazivanju stepena demokratije na ovim prostorima). Dalje, to je bila (jer joj vreme i zvanicno prolazi) vlada tokom cijeg mandata je zabelezen najveci broj strajkova i protesta...

A moze i ovako - pripreme za formiranje vlade Mirka Marjanovica markirale su nekoliko prelomnih tacaka u novijoj srpskoj politici. Prvo - razvod do tada prilicno harmonicnog braka socijalista i radikala; drugo - tiho je najavljeno medjusobno bolje razumevanje socijalista i SPO (“Licno sam zadovoljan sastankom, predsednik je sarmantan i duhovit covek, atmosfera je bila prijatna i poverljiva", izjavio je Vuk Draskovic posle konsultantskog sastanka s Milosevicem uoci formiranja vlade), trece - ustolicenje Marjanovicevih ministara znacilo je istovremeno i prve korake (ne)zvanicnog uvodjenja politickog stanja zemlje u bracno stanje para iz Tolstojeve 33 (ili obrnuto, zavisi kako posmatrate). Jer, da bi bilo jasnije onima s kracim pamcenjem, u prvi direktorsko-ministarski orkestar koji ce dirigovati Srbiji mandatar Marjanovic uvrstio je i dva clana SK-PJ, tada vanparlamentarne partije bivsih komunista i simpatizera iz koje se kasnije izlegao JUL. Potom je, u jednoj od dve rekonstrukcije Vlade, ponovo posegao za kadrosvkim resursima JUL, iako je i tada levica bila izvan parlamenta. Prorezimski mediji objasnili su to naslovima tipa “JUL pojacao Vladu". Dakle, jedna od tekovina Vlade bila je, bez svake sumnje, uvodjenje JUL-a na mala vrata politicke scene to jest duvanje u jedra broda potonje koalicije SPS-JUL-ND.

Generalno gledaon - raspustanjem Skupstine, pregovorima s opozicionim liderima o formiranju takozvane vlade nacionalnog jedinstva, pa i samim odobravanjem sastava Marjanovicevog ministarskog tima Milosevic je 1994. uleteo u makaze iznudjene demokratizacije.

Drugim recima - bio je to nesumnjivo pocetak Milosevicevog ustupanja pred cinjenicom da socijalisti vise nisu neprikosnoveni kao na pocetku visestranacja u Srbiji, kad je svojim “osmasima" promenio ime SKS u SPS. Jer, glasovi SPS su se osuli na racun nekih drugih stranaka a Milosevic je u redovima sopstvene partije, polako ali sigurno, poceo da dobija opoziciju sto su analiticari okarakterisali kao “pojavu mekog i tvrdog krila SPS”.

No, Miloseviceva moc nije bila toliko uzdrmana da ne bi mogao neprikosnoveno odrediti jos jednog “predsednikovog predsednika". Marjanovic je, istini za volju, imao vrlo nepovoljnu startnu poziciju - dobio je mandat da fomira vladu a da se jos niko nije otreznio od turboinflatone 1993. godine. Medjutim, treba takodje reci da je u toj nesreci bilo mnogo vise srece nego sto su Marjanovicevi predjasnji i potonji mentori i puleni hteli da priznaju.

Zasto? Jednostavno, inflacija je presecena, zemlja je vec pocela da se privikava na novi dinar, profunkcionisao je tzv. Avramovicev program, jenjavalo ludilo zvano “platu za tuce sibica"... Uostalom, prve napamet naucene i stotinama puta ponavljane recenice na pocetku vladavine premijera Marjanovica bile su: “Cvrst dinar sustina je nase politike" i “tri nasa strateska cilja su mir na prostoru bivse Jugoslavije, ekonomski oporavak Srbije, bitka za pravnu drzavu i sasecanje kriminla".

Proanaliziramo li, makar i povrsno, obecanja i posledice videce se koji su to brojevi izasli na ovoj politicko-ekonomskoj tomboli. Tacno je, recimo, da se na prostore bivse Jugoslavije doselio mir to jest Dejton. Medjutim, ni mrvicama se ne moze izraziti zasluga Marjanovicevog kabineta i njega licno u dejtonskom mirotvorstvu, jer je Holbruka uglavnom vidjao samo na TV-ekranu.

Sto se tice ekonomskog oporavka statistika bi, svakako, mogla preciznije objasniti koliko je porasla stopa inflacije od kada je i Marjanoviceva vlada doprinela i pripomogla smenjivanju guvernera Avramovica, koliko je radnika zaposleno a koliko ostalo bez posla ili je i dalje na (ne)placenom odmoru jer su im firme na izdisaju ili klinicki mrtve. Uostalom, brojke bi sigurno pokazale da je Marjanoviceva vlada van konkurencije u odnosu na svoje prethodnice po broju, ostrini, ozbiljnosti i posledicama strajkova (makar se tvrdilo da je neke i sama podstakla, recimo strajk zdravstvenih radnika).

Treci strateski cilj - borba za pravnu drzavu i sasecanje kriminala - i s ove distance a i tokom “ostvarivanja” delovao je tragikomicno. Navedimo, ilustracije radi, samo dve cinjenice. U vreme obecanog “sasecanja” kriminala ubijen je zamenik ministra policije i jedan od prva tri coveka u cijim je rukama, navodno, bila bezbednost gradjana - Radovan Stojicic Badza, a nedugo zatim izresetan je i uticajni novokomponovani jugo-biznismen ali mnogo uticajniji kao jedna od vodecih figura JUL - Zoran Todorovic Kundak. Istraga o ubicama Badze i Kundaka (ili ubici, ko ce ga znati u ovim vremenima kad se to narucuje k’o litar belog i sifon) nije, koliko je javnosti poznato, odmakla dalje od trotoara restorana “Mama mia” ili parkinga ispred “Beopetrola”. Ministarstvo policije i dalje ne zna ko je i zbog cega pucao. Medjutim, tekovina Vlade u obecanom sasecanju kriminala postala je nagrada “Radovan Stojicic” koju je Marjanovicev kabinet ustanovio u znak secanja na pokojnog Badzu.

U minulim godinama vladavine direktora “Progresa" i grupe direkora bilo je najrazlicitijih oscilacija koje su, moglo bi se i tako tumaciti, zbunjivale cak i neke ministre. Recimo, premijer je na startu mandata objasnio kako se Vlada “prihvatila posla iz patriotskih razloga" a jedna od mera koje je podrzala bile su i sankcije Srbije i SRJ protiv Republike Srpske poznatije kao “na Drini carina", uvedene posle zestokog pisma kritike vlastima RS zbog odbijanja mirovnog plana s mapom podele BiH. Ta mera izazvala je i zestoko protivljenje u opozicionim redovima, posebno na ekstremno desnom krilu a pobunila se i tvrda struja SPS. No, takav gest Vlade u to vreme znacio je kooperativnost sa svetom u kojoj je dominirao predsednik Srbije pa se gora uzaludno tresla.

Direktno pod ingerencijom aktuelne Vlade Srbije (citaj Ministarstva pravde) obavljen je i lopovski posao na izborima novembra 1996. u kome je ministarski tim bio po strani sve dok se nije pojavio Felipe Gonsales a Milosevic rekao “puj pike ne vazi" i “zamolio" za intervenciju nazvanu lex specialis. Dakle, Vlada se toboze elegantno izvuka i iz tog posla. Na kraju svog mandata Vlada iz Nemanjine prosledila je i famoznu Uredbu o finansijskoj disciplini, a kako stvari sada stoje na redu je lagano povlacenje i relativizovanje i ovog gafa.

Celoj prici vrlo znacajnu notu daje i cinjenica da je direktor “Progresa" ponovo dobio mandat za sastav nove vlade, opet ambiciozno nazvane vladom nacionalnog jedinstva. Bez obzira na dogovore i obecanja da neke portfelje dobiju i partije koje do sada nisu (sa)ucestvovale u podeli vlasti, sledi jedan od logicnih zakljucaka: uz kljucne resore koje socijalisti nemaju nameru da prepuste konfuznim opozicionarima, Srbija se ne moze nadati nekoj narocito novoj, fakticki i kvalitativno drugacijoj vladi. Logikom politickog pragmatizma svojstvenog socijalistima -verovatno mozemo ocekivati nasminkanu vladu kontinuiteta. Mrvice ili mrve koje pri tom dobije opozicija, bolje receno uglavnom SPO, mogu da znace nastavak sporog i traljavog procesa demokratizacije ali i tvrdoglavo samodokazivanje socijalista kao nezamenjive politicke elite bez potpune i prave alternative. Pristankom da u tome ucestvuje deo aktuelne manjine u parlamentu uspeva da se “uclani" u klub “prvi posle prvih" a to u narednom periodu znaci - mac s dve ostrice. Jedna je, svakako, neizvesnost da li je novi-stari mandatar sklon da prihvati sve o cemu se Milutinovic navodno dogovorio u pregovarackom procesu ozvanicenja vlade narodnog jedinstva.

Uzgred, moze se pretpostaviti i ovakav ishod: Marjanoviceva nepopustljivost u sastavu nove vlade kako bi staroj obezbedio mandat do daljeg. Kriza koja je na delu tako bi samo bila produzena a politicke igre postale mucnije i interesantnije ali sa mnogo neizvesnijim posledicama.