Milutinoviceva platforma za vladu narodnog jedinstva

Vesna Rakic-Vodinelic:

- Jedan od ciljeva o kojima nas je obavestio predsednik Milutinovic jeste borba za pravnu drzavu. To, naravno, nije novo obecanje jer su ona vise puta davana. U ovom je novo jedino sto oni koji dolaze na vlast to podrzavaju. Razume se da ni u jednoj evropskoj zemlji niko nece reci da se ne zalaze za pravnu drzavu. U nasim uslovima veliko je pitanje sta ljudi na vlasti podrazumevaju pod ovim pojmom, jos je vaznije sta odista zele da bi se uopste priblizili idealu vladavine prava, kaze dr Vesna Rakic-Vodinelic, profesor Gradjansko-procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.

- Ostavicu po strani teorijska gledista o tome i koncentrisacu se samo na neka vaznija pitanja bez kojih nema razgovora o pravnoj drzavi. Prvo, valja napomenuti da je na normativnom planu neophodno izmeniti neka pravila u nasem pravnom poretku. To je korak koji je nuzan, ali sam po sebi ne znaci gotovo nista za uspostavljanje pravne drzave. Ipak, kao sto sam rekla, ovo je nuzan preduslov. Jedan od postulata pravne drzave je pravna jednakost bez obzira na pol, uzrast, nacionalnu pripadnost itd. Medjutim, kod nas postoje diskriminatorski zakoni i drugi pravni propisi. Na primer, Zakon o prometu nepokretnosti kojim se zabranjuje ili otezava pravni promet izmedju lica razlicitih nacionalnosti. U slucaju da se ozbiljno misli, kao sto buduca Vlada kaze da ce se zalagati za pravnu drzavu, morala bi odmah ovakve i slicne zakone i propise staviti van snage.

Drugi postulat pravne drzave, kaze nasa sagovornica, jeste efikasno uzivanje i zastita osnovnih ljudskih prava. Nije dovoljno da ona postoje kao obicne deklaracije u Ustavu. Neophodno je da su pod jednakim uslovima jednako dostupne svima i da se mogu efikasno zastiti u slucaju povrede ili ugrozavanja. Medjutim, siroko je poznato da je ustavna zalba kao osnovni instrument za zastitu ljudskih prava u nasem pravnom sistemu potpuno neefikasna. Naime, Savezni ustavni sud od 1992. godine (kada je ustavna zalba uvedena) do danas nijednu nije usvojio - sve ih je odbacio. Nova vlada Srbije mogla bi preporuciti promenu Republickog ustava i propisati efikasnu ustavnu zalbu kada vec savezni pravosudni organi tu ne obezbedjuju nikakvu zastitu.

Konacno, ukazuje dr Rakic-Vodinelic, treci bitan uslov jeste postovanje ustavne hijerarhije pravnih akata. Poznato je, medjutim, da se upravo u Srbiji neretko donose uredbe o pravnim pitanjima koje se moraju regulisati zakonom. To znaci da Vlada uzima na sebe nadleznost koja po Ustavu pripada parlamentu kao zakonodavnom organu. Ovo je samo neophodan minimum, osnova da se o pravnoj drzavi tek razmislja. Svi primeri na koje sam ukazala zahtevaju promene samo u normativnoj sferi. Od nove vlade te promene ne bi zahtevale ni preteran intelektualni napor ni poseban finansijski angazman. Ako nova vlada u kratkom vremenu ne preduzme makar normativne korake, lako ce se zakljuciti da pozivanje na pravnu drzavu nije cak ni deklaracija nego dekoracija.

I do sada smo imali zakone na jednoj strani a praksu na drugoj. Kako sprovesti ove neophodne normativne promene koje ste naveli?

- Do sada je bilo reci, dakle, samo o onome sto bi Vlada morala da ucini na normativnom planu. Primena zakona od strane sudova i drugih drzavnih organa iz raznih razloga ovde je vec dugo problem i ne treba ocekivati da tako nece biti i u buducnosti. Nazalost, u novije doba poznate su i sudske zloupotrebe prava. Na primer, sudske odluke kojima su promenjeni izborni rezultati na lokalnim izborima 1996, neizvrsenje sudske odluke u tzv. slucaju Barbalic, protivzakonito odlucivanje Saveznog suda u izbornim sporovima u Crnoj Gori itd. Bez nezavisnog sudstva i nezavisnih sudija ne moze se ozbiljno govoriti ne samo o ideji pravne drzave, vec ni o priblizavanju toj ideji. Za nezavisno sudstvo nisu dovoljne ni ustavne ni zakonske garantije. Potrebni su sredjeni politicki i socijalni odnosi i cvrsto postovanje principa podele vlasti.

Da li Vlada Srbije, pita se sagovornica "Nase Borbe", kao jedan od najvisih izvrsnih organa moze da pruzi garantije da ce postovati ovaj princip, da nece preuzimati na sebe zakonodavnu funkciju (donoseci uredbe sa zakonskom snagom) i da nece uticati na sadrzinu odluke sudova u konkretnim pravnim stvarima? Iako sam sklona da izrazim izvesne sumnje, a uglavnom na osnovu prakse u radu Skupstine grada Beograda, ipak treba ostaviti otvorenu mogucnost da ce novi koalicioni partner bar nesto pokusati da promeni. Ukoliko u tom pokusaju ne uspe, zakljucuje dr Vesna Rakic-Vodinelic, valjalo bi da obavesti javnost o razlozima.

B. O. Ilic

Ljubomir Madzar:

- Malo je toga u ovih devet tacaka sto nije bilo i ranije obecano. Pravo je pitanje zasto to nije ostvareno. Ako to dosad nije moglo da se ostvari, na osnovu cega bi moglo da se poveruje da ce moci da bude realizovano sada? I obrnuto, ako je to bilo i ostalo ostvarivo, na osnovu cega poverovati da ce se bas sada za tu realizaciju skupiti potrebna politicka volja? Tacno je, doduse, da se nesto promenio sastav stranaka koje su zastupljene u ovom najnovijem politickom paktu, ali je isto tako tacno da promena sastava nije markantna i da ce ton ovom tek priredjenom politickom koktelu davati isti oni koji su i do sada bili glavna, nezaobilazna mirodjija u politickim corbuljacima.

Uloga ovih tacaka je dekorativna i deklarativna. One se nisu dotakle pravih dilema koje se neizbezno javljaju prilikom njihove realizacije. O njima se, stoga, ne moze ni povesti sadrzajna rasprava. Primera radi, ko bi mogao ista da spocitne ideji svojinske transformacije ili demokratizacije Srbije? Ta plemenita najava moze se samo pozdraviti. No, sta reci onima koji su krajnje skepticni u pogledu mogucnosti da takav program konacno skine s nase politicke scene vec poslovicno pitanje kradje izbornih rezultata ili samovoljnog i jednostranog menjanja izbornih uslova tokom same kampanje i priprema za predstojece izbore? Ili, sme li se, posle tolikih razocaranja, poverovati da ce vlast najavljenu svojinsku transformaciju zaista protumaciti tako sto ce se, ako bas ne mora, lisiti slatkog monopola nad drustvenim vlasnistvom koji joj je, pored svega ostalog, doneo i prakticnu nesmenjivost?

Iz uopstenih proklamacija koje su predstavljene u tih devet tacaka - ne proizlazi nista. To veliko nista, naravno, ni za koga ne podrazumeva nikakve konkretne, pa cak ni one sasvim uopstene i nejasne, obaveze. S takvim obecanjima moze bez ikakvog rizika izici bilo ko. Rec rizik je, po svemu sudeci, u ovom sklopu terminoloski posve neprikladna. O riziku se ne moze govoriti u politickom ambijentu u kome je krsenje zakona i ustavnih odredbi postalo stvar dnevne rutine. O riziku se ne moze govoriti niti u drustvenom miljeu u kome se u najavi ciljeva ekonomske politike bezocno obecavaju brda i doline, i to netom nakon sto je konstatovano da tekuci rezultati vise nego drasticno odstupaju u odnosu na ono sto je obecano pre godinu dana. Besmisleno bi bilo i pomisljati na odgovornost koja bi eventualno proisticala iz ovih deklarativnih a sadrzajno razvodnjenih formulacija u jednom okruzenju u kome se podzakonskim aktima regulisu krupna i krajnje kontroverzna pitanja - pitanja koja odgovorna vlast ne bi potezala ni samim zakonskim aktima.

To sto je javnosti baceno u oci u vidu ovih devet tacaka sasvim se uklapa u aktuelni politicki dekor. Od njih nikakve koristi zasigurno nece biti, a treba se nadati da nece biti ni neke narocite stete. Mnogo je stvari u zivotu koje niti smrde niti mirisu. Bez tih devet tacaka nase je drustvo sigurno moglo da prodje. No kad su vec tu, moci ce nekako da se probave. Mnogo su puta odozgo lansirane i teze i opasnije stvari. Oni koji se spremaju da uzmu vlast moraju ovako nesto da prirede. Bice da i u vladanju i njegovoj pripremi ritual igra neku ulogu koja se ne da zaobici.

Behljulj Becaj, publicista iz Pristine:

- Milutinoviceva platforma za "okupljanje svih stranaka i konstruktivnih snaga" je jos jedan dokaz da uzrocnici dosadasnjih promasenih nacionalnih i drzavnih ciljeva nisu izvukli nikakvu pouku iz dosadasnje gubitnicke politike. To je najociglednije na kosovskom primeru. Posle svega sto se izdesavalo na Kosovu iz pomenute platforme jedino sto je vidljivo jeste to da Srbija ne zna sta ce s Kosovom. Kako inace shvatiti izjave prevazidjenog tipa kako je "Kosovo neotudjivi deo i unutrasnje pitanje Srbije". Samo politicki mazohisti, zadovoljni vlastitim kancerom, mogu odustati od trazenja pomoci sa strane odakle, kada je u pitanju Kosovo, jedino moze stici kakvo-takvo izlecenje. Imajuci u vidu kompleksnost krize na Kosovu i oko Kosova, izuzetno zabrinjavajuce usloznjavanje situacije na ovom prostoru u poslednje vreme, koje nisu nasle mesta u pomenutoj platformi, mislim da je Milutinovic svojim tackama jos jednom objektivno potvrdio ono sto godinama srpsko rukovodstvo ne sme da prizna: da Kosovo prevazilazi mogucnosti srpske drzave da resi ovaj problem. Rezim nije "okupio" sve Srbe u jednoj drzavi ali smatrajuci Kosovo unutrasnjim pitanjem, dovodi ih u zajednicku opasnost.

Drugo, Kosovo u sustini nije unutrasnja stvar Srbije upravo zahvaljujuci ovom rezimu koji je pitanje Srba u Bosni i Hercegovini resio uz neposredno angazovanje medjunarodne zajednice, iako je rec o drzavi koja je medjunarodno priznata za razliku od Jugoslavije - izbacene iz svih medjunarodnih institucija. Ne moze se status Srba van Srbije resavati uz angazovanje medjunarodnih faktora uz istovremeno iskljucivanje istih faktora povodom resavanja statusa Albanaca, odnosno Kosova. Politika dvostrukih standarda u Beogradu, umesto priblizavanja, Albance jos vise ucvrscuje u nameri da vlastito resenje traze samo uz pomoc spoljasnjeg faktora.

I. H.

Dr Konstantin Obradovic:

- Da bi se o tom programu moglo suditi potrebne su pre svega dve stvari: prvo, da vidimo detalje odnosno kako ce sve to da se ostvari. Drugo, kojim sredstvima i na koji nacin, kaze nas sagovornik.

Na primer, Kosovo jeste "unutrasnja stvar SRJ" i to ni u svetu nije sporno, ali pitanje postovanja prava coveka i nasih medjunarodnih obaveza ocigledno nije. To je jedan od uslova za reintegraciju u medjunarodnu zajednicu i njene institucije.

Zeli li se, kaze dr Obradovic, opovrci tvrdnja da se na Kosovu krse ljudska prava, najlakse je i najjednostavnije pustiti medjunarodne institucije za zastitu ljudskih prava da tamo uspostave svoje misije. Recimo OEBS, pa ce se onda videti sta je na stvari. Rec je o prisustvu misije koju smo svojevremeno imali u skladu sa svim obavezama koje smo prihvatili u okviru tzv. trece korpe dok je jos OEBS bio KEBS a dok smo jos bili SFRJ. Posto ova drzava hoce kontinuitet, to dakle podrazumeva i prihvatanje obaveza. Van svake je sumnje da bi SRJ dozvolila mesanje u unutrasnje stvari, pa prema tome takvog mesanja nema. Niti bilo koja druga drzava, koja nema sta da krije i koja postuje ljudska prava, smatra da je prisustvo takvih misija nekakvo mesanje.

A da se ljudska prava ovde krse, konstatuje dr Obradovic, i to ne samo manjina nego i drugih gradjana, pomenuta Uredba je vrlo dobar dokaz. Sigurno da svi zelimo efikasnu pravnu drzavu, ali se ona sasvim sigurno nece ostvariti ako Vlada Srbije hladnokrvno krsi savezne zakone.

Zalagacemo se, stoji u saopstenju iz predsednikovog kabineta, za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma. Kao sto je poznato, podseca nas sagovornik, i to je jedan od uslova za normalizaciju nasih odnosa sa svetom a tu je i glavni problem - saradnja s Haskim tribunalom. Cuo sam predsednika SPO, gospodina Draskovica, da se za to zalaze i posto ce izgleda uci u vladu, valjda ce uticati u tom pravcu jer je to ne samo dobra stvar vec i nesto sto je neophodno. No, bojim se da bi gospodin Draskovic morao malo bolje da prouci medjunarodno pravo i ono sto se u Hagu radi. Najpre, koliko je meni poznato, ukazuje dr Konstantin Obradovic, nas tamo niko ne optuzuje za agresiju. Sud samo pokusava da utvrdi da li su sukobi bili unutrasnjeg ili medjunarodnog karaktera, od cega opet zavisi kvalifikacija odredjenih prekrsaja odnosno teskih povreda medjunarodnog humanitarnog prava.

Tacno je, objasnjava nas sagovornik, da je JNA bila legalna vojska legalne drzave koja se tada borila protiv pobunjenika. Ali, moram da kazem, da se ni pobunjenici ne smeju tek tako pobiti. I ako su ti ljudi iz vukovarske bolnice zbilja bili pobijeni, cak i ukoliko je sukob po kvalifikaciji suda bio unutrasnji, to i dalje ostaje prekrsaj medjunarodnog prava samo sto nije ratni nego zlocin protiv covecnosti. Dakle, polozaj okrivljenih, podvlacim ako je optuzba tacna, nece biti nimalo laksi. No, sigiran sam da ce gospodin Draskovic kao pametan covek i dobar pravnik, kad postane ministar ili predsednik vlade, to sve nekako nauciti. Ukratko, program o kom je rec nacelno je dobar a sta ce od toga biti to cemo videti, zakljucuje dr Obradovic.

B. O. Ilic