Raskrsnice nasih protesta

Nije toliko vazno zbog cega su se taksisti protekle sedmice pobunili (i koliko su njihovi zahtevi opravdani ili ne), koliko paznju privlaci cinjenica da ono sto se prosle zime profilisalo kao gradjanski protest sistematski biva razoruzavano - i politicki i brojno, a sada, eto, i po tehnikama delovanja

Pise: Ivan Mrdjen

Jedan od boljih dana u onih osamdesetosam, koji su prosle zime "svetu pokazali jednu drugu Srbiju", bio je onaj kad su gradjani masovno izvezli i ostavili svoje "pokvarene" automobile na sred ulica i potom se, uprkos zabrane, prosetali cuvenom "medijskom trasom". Ostalo je to u secanju kao mogucnost da se, ako vec nema kriticne mase demonstranata, protest izrazi mnogo dramaticnije i ostrije tako sto ce se automobilima zakrciti mnogo veci prostor i stvoriti znatno veca guzva.

Posebno su na taj potencijal bili ponosni beogradski taksisti, koji su poslednjih godina u raznim prilikama uspevali da, blokirajuci odredjene saobracajnice, privole nadlezne da ih bar saslusaju sa duznim respektom. Proslog utorka, medjutim, pokazalo se da je tokom ovih dvanaest meseci u policijskim redovima gotovo neprekidno trajala vezba "nista nas ne sme iznenaditi" pa je tako i protest taksista rasturen brze i efikasnije nego i jedan pre toga. Nije toliko vazno zbog cega su se taksisti ovom prilikom pobunili (i koliko su njihovi zahtevi opravdani ili ne), koliko paznju privlaci cinjenica da ono sto se lane profilisalo kao gradjanski protest sistematski biva razoruzavano - i politicki i brojno, a sada, eto, i po tehnikama delovanja.

Ne treba iritirati sopstvenu zucnu kesicu podsecanjem na sve sto se zbivalo i jos se zbiva sa koalicijom "Zajedno". Jedan grafit na zidu poznatog beogradskog Depoa govori vise od svih mogucih komentara i analiza ("gde vam je koalicija, seronje"). Sto se "brojnog stanja" tice, protekle sedmice je svaki buduci ozbiljniji masovni protest prakticno ostao bez svog najlepseg, najduhovitijeg i najprogresivnijeg jezgra - studenata. Sjedinjavanje Studentskog politickog kluba sa Demokratskom strankom, bez obzira sto SPK ne predstavlja sve studente - ucesnike zimskih dogadjanja, za izvesno vreme nanelo je ozbiljan udarac svim novim pokusajima autenticnog studentskog bunta.

Cedomir Antic je to pokusao da objasni "trazenjem novih oblika delovanja, jer nas ceka duzi period bez izbora", ali zbog tih "novih oblika", sasvim je sigurno, ni vlast ni oni koji sve vise hrle u njen zagrljaj i okrilje nece se previse uzbuditi. Kao sto ih se ne ticu ni razne forme "ilegale", od koncerata za bubanj i pistaljke legendarnog Dragoljuba Djuricica u Ateljeu 212 do zurki u podrumu Joce Mandica, clana gradske vlade u senci. Vlastodrsci na svim nivoima, od grada do predsednika SRJ, tacno znaju koliko ljudi moze da se skupi na takvim "parastosima poraza opozicije". Oni su pazljivo prebrojali i ono malo Beogradjana koji su pistaljkama i ponekom pljuvkom zagorcali ulazak zvanicama na svecani prijem povodom "godisnjice nove gradske vlasti". Sad kad ce i taksisti debelo razmisliti da li da protestuju i za svoj racun, a kamoli u politicke svrhe - dojucerasnji ljuti protivnici mogu da mirno trguju i sklapaju neprirodne saveze kako bi jedinstveno vladali narodom.

Da sve bude apsurdno, protekle sedmice su se za pravo da trajno zadrze svoje "setacke dozvole" i rekvizite izborili jedino - penzioneri. Iz dana u dan, nekad u vecem, nekad u manjem broju, pokazivali su svima koji o prilikama u ovoj zemlji razmisljaju na politicki nacin da ova vlast, ma kako bila komponovana, vise nema prava (a ni mogucnosti) da odrzi socijalni mir. I zato sada iz okovanog bureta curi tamo gde je vlast mislila da je najsigurnija i tamo gde ne sme ni da pomisli da primeni silu, jer se nasuprot njih nalaze oni koji, prakticno, nemaju sta da izgube.

Vlast je proteklih godina na sve optuzbe opozicije odgovarala tako sto je paznju premestala na druga pitanja: kad je opozicija trazila slobodu medija - vlast je govorila da treba spasavati predjasnju Jugoslaviju, kad je opozicija govorila o losoj ekonomskoj situaciji - vlast je "spasavala" Srbe van Srbije, kad je opozicija postavljala pitanje katastrofalnog ucinka te (veliko)nacionalne politike vlast je vec uveliko govorila o miru i Dejtonu, kad je opozicija postavljala pitanje kriminala - vlast je paznju prebacivala na reintegraciju SRJ u medjunarodnu zajednicu. I konacno, kad je posle kradje na proslim lokalnim izborima bila saterana u bezizlaznu situaciju, vlast je shvatila da je najbolji nacin da opoziciji ne odgovara na neugodna pitanja taj sto ce od dela opozicije napraviti "vlast".

Zato su sada na sceni ostali samo penzioneri, jer, kako ovih dana rece Dusko Kovacevic, "ljudi su proslih godina izlazili na ulice zbog dostojanstva i casti, a sledeci put ce izaci zato sto nemaju vise razloga da zive". A kad se stigne do te tacke, kad preostanu samo radikalna resenja, ispada gotovo sasvim prirodno sto su penzioneri protekle sedmice za svog "najomiljenijeg politicara" odabrali onog koji je to dugo bio samo za jednog coveka.