Ustavno resenje

Odnos izmedju Srbije i Kosova treba posmatrati kao odnos dveju posebnih teritorijalno-etnickih celina, potpuno razlicitih po etnickom ustrojstvu koje, kao takve, ne mogu logicki da budu ili da se podvode pod jednu etnicku vlast

Pise: dr Esat Stavileci

Polazna osnova u raspravi o ustavno-politickom statusu Kosova jeste da on ne predstavlja celinu ustavno- politickog statusa albanskog naroda u bivsoj Jugoslaviji, ali bez dvojbe predstavlja njegov najznacajniji faktor, s obzirom da na Kosovu zivi nesto vise od dva miliona Albanaca, sto znaci vise od 90 odsto ukupnog stanovnistva. Stoga, pitanje statusa Kosova i ostvarivanja tog statusa cini, s pravom, centralni deo resavanja albanskog pitanja uopste i pitanja Kosova napose.

Cini nam se da bi na prvom mestu mogla da stoji demografsko-nacionalna i teritorijalna realnost albanskog naroda na Kosovu. Drugi znacajni momenat predstavlja istorijska, geografska, nacionalno-strukturalna i politicka individualnost Kosova. S tim u vezi, valjalo bi se prisetiti na Dardaniju iz antickog doba, Kosovski vilajet iz Osmanlijskog carstva, obrazovanje takozvane narodne vlasti u toku Drugog svetskog rata, kao i na polozaj Kosova u bivsoj multinacionalnoj zajednici Jugoslavije po Ustavu iz 1974. godine, kojeg je Srbija protivustavno ukinula amandmanima na svoj Ustav (1989) i sa vise protivustavnih zakonskih akata.

Treci momenat predstavlja znacajna istorijska cinjenica da Kosovo nije bilo obuhvaceno odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, jer je pitanje Kosova bilo ostavljeno da se resi posle rata po nacelu samoopredeljenja kosovskog stanovnistva - o cemu govore istorijski izvori.

Imajuci u vidu ova tri od mnostva i drugih faktora, o kojima cu govoriti kasnije, izvodim posve logican istorijsko-politicki i pravni zakljucak zasto Kosovo jeste i treba da bude nezavisna drzava, za koju sam se jos na samom pocetku opredelio kao jedinom pravom i pravednom resenju naspram svih drugih opcija koje se nude a koje, po mom dubokom uverenju, mogu samo da odloze resenje kosovskog pitanja i da ono, kao takvo, stalno bude politicki teret Balkanu, a posebno Srbiji i samozvanoj Jugoslaviji.

Na samom pocetku osvrta na ustavno-politicki status Kosova zelim da podsetim da za vreme albanskog nacionalnog preporoda s kraja XIX i pocetka XX veka “kosovko pitanje" i nije postojalo kao “posebno pitanje", s obzirom da je postojalo “albansko pitanje" - kao zajednicko pitanje svih Albanaca. “Kosovsko pitanje" fizicki nastaje komadanjem albanske etnicke teritorije koje je sankcionisala Londonska konferencija (1913), da bi po drugi put to isto cinila i Versajska konferencija (1919) kada se vise od polovine albanskog naroda i albanskih teritorija “naslo izvan nove albanske drzave" i ostalo “okupirano od susednih balkanskih zemalja, uglavnom od srpske drzave".

Prema tome, kosovsko pitanje i ne moze drugacije da se posmatra sem kao pitanje koje se manifestuje kao zalaganje za nacionalni identitet, kao zahtev za nacionalnu ravnopravnost ili kao teznja nacionalnom jedinstvu. Sve te varijante vezuje zajednicka nit volje albanskog naroda na Kosovu “da bude gospodar svoje politicke sudbine".

I kad bi danas evropska svest i svest drzava u njoj bila na nivou priznavanja slobodne volje naroda i doslednosti u uvazavanju etnickih principa, ovo bi se pitanje moglo lako i jednostavno resiti. Otuda, imajuci u vidu takva moguca i jedino pravicna i pravedna resenja - suverenu i nezavisnu republiku Kosovo smatram posve realnom politickom opcijom - znacajnom i za sadasnju politicku uravnotezenost na Balkanu. Polazno osvrtanje na ustavno-politicki status Kosova ne moze da zaobilazi ni pitanje sporova u interetnickoj politickoj sferi oko Kosova.

Stavise, sadasnju, a i raniju represiju srpskih vlasti nad Albancima vidim kao jedan veoma grub izraz tih sporova koji su uslovljeni “srpskom posesivnoscu i velikodrzavnoscu prema Kosovu", sto nema ama bas nikakvu etnicku osnovu. Srpski posesivizam vodi ka “osnovnom negiranju prirodnog prava kosovskog stanovnistva, odnosno albanskog naroda, na samoopredeljenje...", koje je, kao sto je poznato, zacrtano u institucionalno-politickim odlukama Ustavne deklaracije Skupstine Kosova od 2. jula 1990. godine, u Ustavu “Republike Kosovo" od 7. septembra 1990. i posebno u Rezoluciji o suverenosti i nezavisnosti Kosova od 18. oktobra 1991.

Stoga, odnos izmedju Srbije i Kosova treba posmatrati kao odnos dveju posebnih teritorijalno-etnickih celina, potpuno razlicitih po etnickom ustrojstvu koje, kao takve, ne mogu logicki da budu ili da se podvode pod jednu etnicku vlast. S druge strane, treba imati u vidu jos jedan drugi znacajni pravno valjani argument a to je da Kosovo, po nijednom ustavnom dokumentu SFRJ iz 1974. godine, nije bilo “integralni deo Srbije pod suverenoscu te federalne jedinice". Naprotiv, brojna ustavna resenja govore o Kosovu kao jednoj od osam federalnih jedinica bivse jugoslovenske federacije.

Spomenucu neka od tih resenja u prilog tvrdnji o nedoslednom prilazu Badinterove arbitrazne komisije tim resenjima kada je status Kosova u pitanju i to - ne da bih se zalagao za vracanje toga statusa u nekakvoj sadasnjoj federalnoj zajednici, u koju nisu usli ni sami slovenski narodi (Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina i Makedonija), vec naprotiv, da bih politicki-pravno argumentovao cinjenice u prilog Kosovu kao suverenoj i nezavisnoj drzavi. Najpre podsecam na clanove 1 i 2 Ustava bivse Jugoslavije iz 1974. godine, po kojima je Kosovo bilo sastavni konstitutivni element federacije; na clan 5 toga ustava po kojem je Kosovo imalo svoju teritoriju i svoje granice koje nisu mogle biti menjane bez njegove saglasnosti; na clan 244, stav 2, prema kojem je Kosovo ucestvovalo u ostvarivanju zajednickih interesa u federaciji; te na odgovarajuce clanove prema kojima je Kosovo bilo zastupljeno u Skupstini, predsednistvu, Saveznom izvrsnom vecu, Saveznom sudu, Ustavnom sudu SFRJ... da bih zakljucio resenjima iz clana 398, 399 i 402, stav 2, prema kojima je Kosovo imalo ravnopravnu poziciju sa bivsim republikama po pitanju promena i izmena Ustava bivse Jugoslavije.

Pitam se, s tim u vezi, ukoliko je Ustav iz 1974. bio kriterijum ustrojstva Jugoslavije, po cemu ne bi bio i kriterijum njenog rastrojstva.

Albanci na Kosovu, suvereno i nezavisno Kosovo, u sustini, smatraju jednim kompromisnim resenjem, veoma vaznim za stvaranje politicke stabilnosti na Balkanu. Stoga se medjunarodna zajednica nalazi pred obavezom da ozbiljno i uz uvazavanje relevantnih cinjenica pristupi pravicnom i pravednom resenju pitanja Kosova. Ona nece ispuniti ovaj zadatak zalaganjima samo “na recima". Njen najznacajniji doprinos bi bio posmatranje kosovskog pitanja kao pitanja prvog reda koje trazi ne samo brzo vec i pravedno resenje.

(Autor je univerzitetski profesor)

Iako je rec o otvorenom i dramaticnom politickom problemu, na cijem demokratskom razresenju insistira medjunarodna zajednica, vlast u Srbiji nije ponudila odgovarajucu politicku i pravnu platformu za dijalog na Kosovu

Pise: Slobodan Vucetic

Ozbiljno razumevanje veoma slojevitog problema Kosova i Metohije, proteklih decenija i danas, podrazumeva, izmedju ostalog, da se ima u vidu istorijska cinjenica da Kosovo i Metohija nemaju svoju dugu, autenticnu tradiciju autonomije, kao sto je imaju pojedini regioni u okviru Spanije i Italije. Kosovo i Metohija su posle Prvog balkanskog rata, u kome su oslobodjeni, pripojeni kao teritorija, bez ikakvog teritorijalnog i autonomnog statusa, kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori - Kosovo Srbiji, a Metohija Crnoj Gori.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca do 1929. teritorija Kosova i Metohije je bila razdeljena na manje administrativne jedinice (oblasti), a posle 1929.,administrativno je podeljena i pripojena trima vecim celinama (banovinama): Vardarskoj, Moravskoj i Zetskoj. Tek u komunistickoj Jugoslaviji tzv. Kosmet je 1945. dobio autonomni status. Prvo je to bila autonomna oblast Kosmet, a od 1963. godine autonomna pokrajina, kao Vojvodina.

Ceo kasniji razvoj autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine, isao je logikom stalnog prosirenja sadrzaja i obima autonomija u okviru Srbije, a zatim njihovog prerastanja u oblik fakticke drzavnosti i sticanja kvazifederalnog statusa krajem 60. i pocetkom 70. godina, sto je definitivno institucionalizovano Ustavom SFRJ iz 1974. godine.

Tada je “patentiran" sasvim specifican i svetu nepoznat polozaj autonomija, koje su i u federaciji (iako delovi Srbije) u svim bitnim funkcijama bile ravnopravne sa republikama kao drzavama. A u samoj Srbiji, na osnovu republickog Ustava iz 1974, one su imale fakticki superiorniji polozaj - neposredno predstavljene u organima i Srbije i federacije, imale su svoje ustave i zakone, svoje sudove, dakle i ustavni i vrhovni sud. Suverenost Srbije kao republike tako se iscrpljivala na prostoru izmedju dve pokrajine.

Kulminacija tog ustavnog apsurda bila je cinjenica da se Ustav Srbije nije mogao menjati bez saglasnosti pokrajinskih skupstina, a da, ujedno, Skupstina Srbije kao drzave u cijem sastavu su pokrajine, nije imala pravo davanja saglasnosti na donosenje i promene ustava pokrajina. Sve to je izazvalo veliku politicku, nacionalnu i drzavnu krizu i ustavni amandmani iz 1989. i Ustav iz 1990. godine doveli su do redukovanja, odnosno ukidanja atributa drzavnosti pokrajina u okviru Srbije.

U stvari, autonomija je svedena, manje-vise, u standardne granice i status kakav postoji u evropskim drzavama. Za razliku od Ustava SFRJ iz 1974, Ustav SRJ iz 1992. ne poznaje odnosno ne predvidja oblike teritorijalne autonomije, vec organizaciju vlasti u republikama prepusta njihovim ustavima i zakonima.

Takva zakonodavna resenja o autonomiji nije bilo moguce sprovesti na Kosovu i Metohiji, jer Albanci od 1989. bojkotuju, ne priznaju Srbiju kao drzavu, ne izlaze na izbore, bojkotuju nastavu, pokusavaju da uspostave svoju kvazidrzavnu, uporednu vlast itd. Zbog toga, na Kosovu i Metohiji uopste nisu birani ni konstituisani pokrajinski organi, tako da autonomija u prakticnom, stvarnom smislu, uopste ne postoji, ne funkcionise. U medjuvremenu situacija se jos vise iskomplikovala zbog dramaticnog raspada SFRJ i rata, a pri tom, kosovski problem ne samo da nije resen, vec se dodatno iskomplikovao i fakticki internacionalizovao, a medjuetnicki odnosi su stalno na granici otvorenog, cak oruzanog sukoba.

Pri tome, aktuelna vlast u Srbiji nije pokazala dovoljno politicke i drzavnicke mudrosti i realizma. Naime, u medjuvremenu, iako je rec o otvorenom i dramaticnom politickom problemu, na cijem demokratskom razresenju insistira medjunarodna zajednica, vlast u Srbiji nije ponudila odgovarajucu politicku i pravnu platformu za dijalog na Kosovu. Naravno, nije realno ocekivati da to bude obnova koncepcije i statusa pokrajina iz 1974. godine. Ali, bilo bi logicno ocekivati da se sto pre ponudi platforma koja je na nivou najboljih evropskih modela resavanja statusa i prava nacionalnih manjina u pogledu politickih, nacionalnih i kulturnih prava, npr. u Italiji ili Spaniji.

Sustinski i funkcionalno najbolje resenje bi bilo regionalizacija Srbije, na osnovu kriterijuma velikih teritorijalnih i ekonomskih celina, kakav je, na primer, Kosovo i Metohija. Regioni bi imali znacajne funkcije u raznim oblastima drustvenog, ekonomskog i kulturnog zivota u skladu sa njihovim specificnim potrebama. To resenje bi podrazumevalo da republicka skupstina bude dvodoma - sastavljena od veca gradjana i veca regiona. Takodje, i skupstine regiona sa naglasenim nacionalno mesovitim sastavom, bile bi dvodome - sastavljene od veca gradjana i nacionalnog veca. Nacionalno vece bi bilo sastavljeno na paritetnom kriterijumu - polovinu bi cinili Albanci, a polovinu Srbi, Crnogorci, Turci, Romi i dr. Odluke bi se donosile na osnovu usaglasavanja oba veca. Medjutim, realno stanje politickih odnosa na Kosovu i Metohiji, verovatno bi se tesko moglo uklopiti u koncept regionalne organizacije Srbije.

Zbog toga bi resenje trebalo traziti u autonomnom statusu pokrajina u skladu sa evropskim standardima. Ta varijanta bi podrazumevala dvodomost pokrajinskih skupstina. Konkretno, to bi, na Kosovu i Metohiji, znacilo da pokrajinsko vece ovih skupstina cine poslanici svih gradjana po principu “jedan gradjanin jedan glas", dok bi drugo - nacionalno vece, bilo obrazovano na paritetnoj osnovi, tako sto bi polovinu poslanika cinili predstavnici Albanaca, a drugu polovinu - predstavnici Srba, Crnogoraca i pripadnika ostalih etniciteta koji zive na Kosovu i Metohiji (Turci, Romi, muslimani itd.). Dva skupstinska veca bila bi ravnopravna u odlucivanju, odnosno odluke bi bile punovazne tek ako su u oba veca usvojene u istovetnom tekstu.

To bi podrazumevalo i posebno razradjen mehanizam usaglasavanja razlika u stavovima i odlukama dva veca, uz mogucnost uvodjenja neke vrste posredovanja od strane organa SR Jugoslavije. Ovo bi bilo logicno i celishodno resenje zato sto prema Ustavu SR Jugoslavije - savezna drzava priznaje i jamci slobode i prava coveka i gradjanina koje priznaje medjunarodno pravo (cl. 10.) odnosno prava nacionalnih manjina u skladu sa medjunarodnim pravom (cl. 11). Takodje, SR Jugoslavija je garant da su “opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka" (cl. 16).

S obzirom na vrlo zategnute medjuetnicke odnose i dramaticno politicko stanje na Kosovu i Metohiji, drzavna vlast u Srbiji treba sto pre da koncipira i ponudi politicko-pravnu platformu za resenje njegovog statusa u skladu sa uzornim evropskim iskustvima i resenjima.

(Autor je sudija Ustavnog suda Srbije)