Dnevnik

Pobuna andjela i kasapske pesme

Pre bezmalo dvadeset godina, u polemikama oko poljske Solidarnosti, Adam Mihnjik je primetio, da je mnogo ljudi sa diplomama, ali malo intelektualaca. A Laslo Vegel je nedavno, pišuci o provincijalizaciji naše kulture, o agresivnom prodoru osrednjosti i osrednjih, o neverovatnoj aroganciji banalnosti i trivijalnog ukusa, pomenuo intelektualce seljackog porekla koji su se nastanili u Novom Sadu i koji u gradu, još od studentskih dana, pate od “poremecaja identiteta"

Pise: Vicko Arpad

Petak, 20. februar

Završavam poslednje stranice prevoda, cini mi se sada vec finalne verzije komada Andora Siladjija, jednog od najboljih madjarskih dramskih pisaca mladje generacije. Navešcu naslov u celini: Izgubljena nevinost Neli Horvat, sledstveno tome: cvece, krv i meso, odnosno, pobuna andjela iliti krvavi maskenbal. Uz to ide i podnaslov: Madjarske kasapske pesme XX veka - sadomazohisticka nacionalna veleopereta u cetrdeset godina i cetiri cina. Probe ove u svakom pogledu neobicne produkcije “sa igranjem i pevanjem" (na songovima radi Pedja Vraneševic), u reziji poznatog kapošvarskog reditelja Lasla Babarcija, pocinju vec za dve nedelje. Koliko mi je poznato, bice to prva praizvedba komada jednog stranog autora na sceni Srpskog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji. Siladjijeva drama posredno, na nivou simbola i diskursa korespondira sa našom stvarnošcu, medjutim, ovaj autor objavio je letos i jednu neobicnu varijantu porodicnog ratnog romana: njegov glavni protagonista je šestogodišnji decak Šalim koji, u dubokom šoku nakon gubitka brata, majke, oca i bake, lezi nepomican u bolnici mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i pred cijim ocima, kao u nekakvom snovidjenju, promicu pramenovi prizora, dijaloga iz “predjašnjeg zivota". Roman predocava “bosanski rat" kroz pricu o stradanju dve etnicki mešovite porodice, ali u pozadini aktuelne drame izranja tablo porodicnog secanja u cijem je središtu legendarni Mito Kic, intelektualac madjarsko-jevrejskog porekla koji se u romanu, odnosno u porodicnom mitu Kicevih pominje, zajedno sa prijateljem Djilovanom, kao jedan od najblizih Titovih saradnika u partizanskom ratu. Multietnicka porodica (»Jugoslavija u malom«) nekadašnjeg partizanskog komandanta i potom disidenta zivi u relativnoj harmoniji sve do “tragicnog oslobadjanja dugo prigušivanih negativnih energija". Izgubivši sve svoje najblize, postaje Šalim Kic jedini naslednik velike porodice, zajedno za njenim legendama i mitovima.

Temeljna vrlina romana Andora Siladjija ogleda se u tome da ni u jednom trenutku ne tvrdi da nema istine, vec samo da ona prebiva negde drugde, mnogo dublje no što su aktuelni dogadjaji - i kako je napisao njegov kriticar Janoš Banjai - “istina se, u knjizevnom delu, u punom sjaju pojavljuje u svojoj skrivenosti". Roman se vec prevodi na engleski, nemacki, italijanski, francuski, španski, poljski, rumunski, norveški, švedski jezik. Uskoro ce biti završen i prevod na srpski.

Subota, 21. februar

Prelep suncan dan: na pijaci prvi narcisi, na trotoarima ispred kafica prvi stolovi. Sedim sa prijateljem Slavkom Bogdanovicem i, kao da nismo odavde, kao da se to nas i ne tice, pronalazimo i sladostrasno komentarišemo komicne, farsicne momente ovonedeljnih dogadjaja na politickoj areni zemlje.

Posle rucka ponovo za kompjuterom: na stolu još od jesenas leze studije poznatog madjarskog ekonomiste Janoša Kornaija, profesora na Harvardu i jednog od vodecih “tranzitologa". Paznju svetske strucne javnosti skrenuo je na sebe 1971. godine knjigom Anti-equilibrium, do tada najoštrijom kritikom socijalizma, pokazavši da je ovaj sistem osudjen na propast jer po svojoj prirodi (“ugradjenim genima") nije konkurentan, niti je u stanju da se prilagodjava, pa samim tim nenadoknadivo zaostaje u tehnološkom razvoju i da su i sve reforme, preduzimane u okviru sistema, nedelotvorne. Njegovi argumenti bili su nepobitni, vlast nije ni pokušala da polemiše sa njim - bio je naprosto precutan. Iako je pocetkom osamdesetih bio najcešce citirani madjarski autor u svetu, prema svedocenju jednog njegovog ucenika, na budimpeštanskom univerzitetu njegovo ime se nije glasno pominjalo. Izbor iz Kornaijevih studija nacinio je Alpar Lošonc, a knjigu ce objaviti Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica.

Nedelja, 22. februar

Pre podne Kornai, zatim prelistavam, citam novije zbirke troje savremenih madjarskih pesnika. Primecujem da sve manje citam iz zadovoljstva - poslednjih desetak godina skoro iskljucivo citam knjige koje su mi neophodne u vlastitom radu. Cinim to i sada - pre nekoliko nedelja Drinka Gojkovic je nagovestila da ce jedan od narednih brojeva Mostova biti posvecen savremenoj poeziji. Opredelio sam se za Sabolca Varadija, Ota Tolnaija, Zuzu Rakovskog. Moji favoriti su još, naravno, i Djerdj Petri, Deze Tandori i Djeze Ferenc - ali obimniji izbor iz njihovog stvaralaštva vec sam nedavno objavio u casopisima Pismo i Sveti Dunav. Redje prevodim poeziju, cinim to više usput, odmarajuci se od proze ili “teške" esejistike. Madjarski jezik je poprilicno izolovan, do te mere, da je jedna vrsna pesnikinja, Agnes Nemeš Nadj, napisala kako je njen maternji jezik, koji ona voli kao uslov zivljenja, ali i s oporim promišljanjem jednog prekaljenog prevodioca - “smrt u svetskoj knjizevnosti". Njegovi ritmicki sistemi ponaosob i u medjusobnom preplitanju tvore neverovatno obilje formi poetskog izrazavanja. Prevodeci poeziju - a teškoce postaju gotovo nesavladive kada je rec o vezanom stihu - morao sam da se suocim pre svega sa problemom razlaganja reci tog beskrajno sintetizujuceg jezika, rastakajuci ih na dve, tri ili više reci srpskog - analitickog jezika. Sve do sada, mozda uz jedan ili dva izuzetka, prevodio sam dela samo takvih autora u cijim je pesmama primarna bila logopeja - idejni, misaoni sloj ili, na skoro istoj ravni, fanopeja - sistem slika. Odnosno, birao sam takve pesme koje su delovale na skoro cisto semantickoj ravni, a izbegavao one koje su do izrazaja dolazile na skoro cisto ritmicko-akustickoj ravni. Naravno, to “skoro cisto" jeste vazna distinkcija, nikako je ne treba gubiti iz vida.

Kasno uvece naš sin se vraca iz Budimpešte, donosi nove brojeve nekoliko knjizevnih casopisa: imam vremena, medjutim, samo da zavirim u jedan obiman odlomak iz intervjua sa Agnešom Heler - govori o svom detinjstvu, o budimpeštanskom getu, o tome da posle rata dugi niz godina, na raznim obaveznim svecanostima, nije bila u stanju da otpeva madjarsku himnu, o svom odnosu prema Lukacu, marksizmu, Lešeku Kolakovskom, o Korculi. Rec je o nekoj vrsti “ispovednog" intervjua koji ce biti u celini objavljen pocetkom leta na bezmalo hiljadu stranica!

Ponedeljak, 23. februar

Uobicajeni poslovi u redakciji. Pokušavam da pripremim jednu emisiju o Radomiru Konstantinovicu - spisak vojvodjanskih madjarskih autora koji bi mogli da napišu nešto o njegovom opusu veoma je kratak. Tri, cetiri, mozda pet imena mislecih intelektualaca. Pre bezmalo dvadeset godina, u polemikama oko poljske Solidarnosti, Adam Mihnjik je primetio, da je mnogo ljudi sa diplomama, ali malo intelektualaca. A Laslo Vegel je nedavno, pišuci o provincijalizaciji naše kulture, o agresivnom prodoru osrednjosti i osrednjih, o neverovatnoj aroganciji banalnosti i trivijalnog ukusa, pomenuo intelektualce seljackog porekla koji su se nastanili u Novom Sadu i koji u gradu, još od studentskih dana, pate od “poremecaja identiteta" - prema Vegelu, ova njihova “neuzglobljenost u modernitet" se sveti svakoj vrsti urbanog ispoljavanja. Ovakvi intelektualci su se našli na pozicijama na kojima se odlucuje, ali oni naprosto nisu u stanju da “prepoznaju one evidencije koje obezbedjuju otvorenost našem svetu i vremenu". Rec je o ljudima bez intelektualnog formata i zbog toga oni, zapravo, ne mogu da budu ni tragicni, ni komicni - sledstveno tome nema ni dramskih konflikata, jer drama uglavnom znaci, ili bar pretpostavlja, napor ka dobrome. Ostaje stoga samo skandal, ali ovako pozicionirane intelektualce ni skandal ne moze da upropasti, jedino se malo uprljaju. Hamvaš je pisao - uzgred, raspravljajuci o nikogovicima - da je središte drame greh, a da je središte skandala sramota. U jednom društvu, medjutim, u kojem je sve ispod mere, nema više ni stida. Namešteno strogi i ozbiljni, bez i trunke osecanja humora, preispoljeni su ignoranti: trude se da svoju ionako zakrzljalu radoznalost još više priguše, kako ne bi saznali nešto od cega bi se osecali, eventualno, neprijatno na svojim mestima. Pridjete li im blize, oseticete oko njih specifican zadah cenzure: njihovo bice je na odredjujuci nacin cenzuralno bice. Ovi intelektualci nisu u stanju da zive od sopstvenog, kreativnog rada, ali se rado prihvataju dezurstva nad mislima, kreativnošcu drugih. Oni uoblicavaju sada nove norme, nova pravila, oni su promoteri novog stila, novog ukusa, oni odredjuju šta je dobar zivot, šta je ispravan pogled na svet, šta je eticko a šta je ne-eticko ponašanje. Dostojevski je djavola nazvao ordinarnim. Madjarski pesnik Janoš Pilinski tome je dodao: ako je djavo zaista ordinaran, onda je pakao svakako osrednjost. Bezizgledna i beznadezna.

Utorak, 24. februar

Pre podne u redakciji - vec ravno šest godina svakog utorka pripremam i vodim jednosatnu emisiju o kulturi na madjarskom programu Radio Novog Sada. Kada su etnicke, plemenske iskljucivosti na ovom relativno malom prostoru do te mere narasle da je svako hteo da uredi svoj jednobojni svet, da u što vecoj meri nametne svoju jednobojnu kulturu, narasli su i strahovi u ovoj višenacionalnoj sredini. Svako je ubedjen da je samo njegov strah opravdan, da hegemoniji tezi samo onaj drugi. Ištvan Bibo - nije nikad na odmet ponovo procitati njegova upozorenja - rekao je da “biti demokrata znaci, pre svega, biti bez straha". Lepo zvuci, ali - mogao bi danas da upita svako - da li se strah moze prevladati? Vrlo je verovatno, da nije moguce. Ali, ako se plašimo, onda zaista nismo, nazalost još uvek nismo, demokrate. Jer demokrata se ne plaši zbog toga što je siguran da onaj drugi, koji predstavlja svet druge boje, ne moze da mu naudi. Bibo kaze da se on ne sme plašiti, jer one “imaginarne opasnosti" kojih se bojimo, postaju stvarne baš usled našeg straha od njih. Naime, “strahom diktirana predskazanja se - samoostvaruju". Iz toga pak sledi da “biti demokrata pre svega znaci: ne dopustiti da našim postupcima upravljaju naši strahovi". Inace, onako usput, bojati se mozemo prema potrebi. Djerdj Konrad kaze da je strah jedna vrsta znanja, ako ne baš i nauke: svakodnevno moramo znati pravu meru straha. Samo u politici ne bi trebalo razmišljati pod presijom bilo kakvih strahova. Ako ne budemo tako postupali, zaista cemo prizvati zlo kojeg se - plašimo. Zivimo u nekoj vrsti moralnog vakuuma, najveci deo energije trošimo na puko prezivljavanje. Kada su moralne norme nesigurne, kada nema pravila ponašanja, ljudi teze odolevaju izazovima zla. Sve su redji casni izuzeci koji znaju da je bolje pretrpeti, nego drugima naneti nepravdu. Sve redje razmišljaju u kategorijama dobra i zla, a sve cešce u kategorijama korisnog i štetnog. Šta je ispravno u konkretnim okolnostima, zavisi od mnoštva cinilaca. Siguran sam da nema situacija u kojima je dozvoljeno lagati, ali da se ponešto sme precutati. A u nekim prilikama nije dovoljno ne lagati: neophodno je reci istinu.

Sreda, 25. februar

Cekajuci Godoa: banalna je situacija. Ako nam se ucini da je buducnost bezizgledna, u nama nastaje nekakva praznina. Ovu prazninu, pored ocajanja, najcešce i najpriljeznije ispunjava išcekivanje cuda. Prema Ištvanu Eršiju, “predmet tog išcekivanja, suštinu tog cuda kojeg zajedno uoblicavaju naša ranija iskustva, naša situacija i godoovska ponuda istorijskog trenutka, utice doduše na karakter cekanja, ali ga ne odredjuje presudno. A to se ispoljava u nedostatku dinamizma i, koliko god to cudno zvucalo, dramaticnosti." Prezivljavanje samog išcekivanja Beket je olakšao time što je ocekivanog Godoa okarakterisao samo asocijacijom koja se krije u njegovom imenu, a u svakom drugom pogledu poverio je reditelju, glumcima i gledaocima da ga zamisle onakvim, kakvim ga baš zamisliti zele. Cekaci se nadaju i to ih odrzava u zivotu - mada je po Gombrovicu, besumnje najvecem specijalisti cekanja na duge staze - “nada dobar dorucak, ali utoliko gora vecera". U zaista beznadeznoj situaciji, medjutim, jeste sam Godo - šta god ucinio, unutar okvira datih okolnosti ne moze da udovolji ocekivanjima. Jer cuda se vec, dosta dugo, ne dogadjaju.

(Autor je knjizevni prevodilac i novinar iz Novog Sada)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995-1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /