Tmurno nebo nad Irakom

Da li su i ovoga puta na Bliskom istoku ugrozeni americki interesi? Ruski ambasador u UN Sergej Lavrov nedavno je iza govornice Saveta bezbednosti UN sa znatnom dozom ironije upitao elitu svetske diplomatije: “Gospodo, da li je to Irak ponovo napao Kuvajt?"

Pise: Stipe Sikavica

U moru teorija o uzrocima, mogucem raspletu i posledicama aktuelne iracke krize, pluta i ona po kojoj su Bil Klinton i njegova administracija usmerili konvoje s udarnim snagama svoje armije ka Persijskom zalivu, a da bi se tako iz fokusa americke i svetske javnosti pomerila navodna predsednikova ljubavna avantura sa izvesnom damom, jedino cuvenoj upravo po toj aferi, po imenu Monika Levinski. A s obzirom na to da su se vode u Zalivu opasno zamutile, teorija dalje kaze da su se za zdravlje narecene dame molili svi oni koji bi u mutljagu imali sta da ulove, a medju inima pominju se i ovdasnji celnici sa haske liste optuzenih za ratne zlocine, pre svih “paljanski dvojac". Ako i jeste sasava, teza bas i nije lisena izvesnog atraktivnog sarma.

Ali, na srecu miroljubivog dela nase planete (bar za sada: na srecu!), generalni sekretar UN Kofi Anan najpre je u nedelju, 22. februara ove godine, odobrovoljio Sadama Huseina, te je ovaj obecao da ce medjunarodnim inspektorima (UNSCOM) ponovo otvoriti kapije svojih (imaginarnih i stvarnih) fabrika biohemijskog oruzja (ukljucujuci i onih veoma spornih “osam predsednickih palata"), a koji su sporazum sutradan, 23. februara, svojim potpisima ozvanicili prvi covek svetske organizacije i Tarik Aziz, zamenik irackog premijera. Sporazum je, dakle, u dzepu obeju strana, a da li ce se time smiriti ustalasano more u Zalivu?

Istoga dana kada je dokument potpisan, Bil Klinton je obavestio naciju da vlada Sjedinjenih Drzava prihvata bagdadski sporazum, ali samo vrlo uslovno, tj. ako Sadam Husein i ucini ono na sta se obavezao sporazumom. “Vazno je jedino ono sto Irak radi, a ne ono sto Irak govori", naglasio je americki predsednik, uz obligatno upozorenje kako ce Sjedinjene Drzave na eventualno krsenje potpisanog sporazuma uzvratiti “Pustinjskom grmljavinom" (naziv vojne operacije, pripremljene u Pentagonu, kojom bi se Sadam Husein imao silom “dozvati pameti"). Zato su, “za svaki slucaj", pretezno u vodama Zaliva, ostale sve one respektivne, najvece americke snage, pripravne za dejstvo u svakom trenutku.

Cak i krajnje povrsnim poredjenjem “Pustinjske oluje" iz 1991. i pripremljene “Pustinjske grmljavine" uocavaju se bitne razlike na obema stranama, koje jos uvek sa isukanim macevima stoje jedna naspram druge. Svoju gotovo unistenu, a nekada jaku vojnu masineriju Husein nije mogao da revitalizuje sa, sve do nedavno dozvoljenom izvoznom kvotom nafte u vrednosti od dve milijarde dolara godisnje. Mada teska srca, Amerikanci su se saglasili da se Iraku poveca kvota izvoza na vrednost od 5,2 milijarde dolara, ali u okviru humanitarnog programa “Nafta za hranu". Medjutim, sta je briga diktatora sto njegov narod nema ni hleba ni lekova, on hoce tenkove, avione i rakete! Zato je i zaigrao “va bank"!

Igru je, kao sto je poznato, poceo tako sto je pocetkom novembra prosle godine najpre optuzio inspektore UN, potom im je uskratio kontrolu naoruzanja u svojoj zemlji, krseci time i rezoluciju UN. Iako su Amerikanci, sve sa Medlin Olbrajt na celu, odmah krenuli u diplomatske, vojne i medijske pripreme za bombardovanje Iraka, Sadam Husein im je sve do ovog potonjeg Ananovog dolaska u Bagdad prkosio, pri cemu je po nekim analizama, dobro procenio da Sjedinjene Drzave nece imati onakvu podrsku u svetu kao sto su je imale pre sedam godina.

Medjutim, sve da je i ovaj put zagrmelo americko oruzje, takodje prema pomenutim analizama, Sadam Husein bi, zasticen armiranim betonom najsavremenijih podzemnih sklonista, vrlo izvesno, preziveo sve udare, a potom bi - koristeci neizbezne civilne zrtve, i to sve pred TV kamerama (cega se Amerikanci, inace, i pribojavaju!) - satanizovao i Klintona i Ameriku, cime bi iznudio i ukidanje sankcija, sto pretpostavlja i slobodnu trgovinu naftom, kojom bi slavinom potekli i dolari za revitalizaciju oruzane sile do cega je irackom samodrscu i te kako stalo.

Na drugoj strani, (iako se Americi, cesto s valjanim razlozima, stavljaju prigovori o tome kako joj bas pristaje uloga “svetskog policajca"), ona je, za ovako vrlo ozbiljno i ne manje riskantno vojno uplitanje u iracku krizu, morala da ima jake motive. Njih je u izvesnom smislu uokvirio i aktuelni drzavni sekretar za odbranu Vilijem Koen, potvrdjujuci, pocetkom prosle godine, pred Kongresom svoju nominaciju, kojom ce prilikom reci i ovo: “Mi moramo biti veoma obazrivi kada je rec o tome gde, kada i zasto saljemo nase trupe. One treba da budu tamo gde su ugrozeni vitalni nacionalni i vazni interesi SAD, a ne da se olako angazuju u raznim humanitarnim i drugim operacijama".

Da li su i ovoga puta na Bliskom istoku ugrozeni americki interesi? Ruski ambasador u UN Sergej Lavrov nedavno je iza govornice Saveta bezbednosti UN sa znatnom dozom ironije upitao elitu svetske diplomatije: “Gospodo, da li je to Irak ponovo napao Kuvajt?" Naravno da nema ni govora o napadu, ali je i ruskom diplomati savrseno jasno da se i bliskoistocna nafta gleda kroz pomenutu Koenovu dioptriju i da ona danas nije od manje strateske vaznosti za Sjedinjene Drazve nego sto je bila u vreme “Pustinjske oluje".

Mnogostrukost interesnih i drugih veza izmedju SAD i Izraela ne izlazi ni iz okvira najnovijeg zaostravanja krize u Zalivu. S tom razlikom sto je danas pritisak mocnog jevrejskog lobija na americku administraciju pojacan gotovo panicnim strahom Izraelaca od Sadamovog oruzja. Najposle, ali ne i manje vazno, predsednik Klinton i njegov vladajuci tim trpe ne mali pritisak od takodje veoma mocnog americkog vojnoindustrijskog lobija, cija je logika - kao, uostalom, vise ili manje, i svih drugih velikih proizvodjaca i liferanata oruzja u svetu - vrlo prosta: da bi se neprekidno proizvodio, ubojni materijal mora negde da se trosi; rat je prirodni ambijent te potrosnje; a posto se ne moze ratovati bez neprijatelja, njih, ako ih manjka, valja cak i izmisljati, za sta je izuzetno pogodna tzv. strategija niskog intenziteta.

Osim sto je Sadam Husein, kako vec rekosmo, inspektorima UN zatvorio vrata svojih arsenala, Sjedinjene Drzave nasle su neposredan povod za svoj onoliki vojni angazman i u cinjenici da su receni inspektori u Iraku otkrili vise biohemijskog oruzja i raketnih sistema za “distribuciju" tog otrova nego sto je tog opasnog materijala unisteno u “Pustinjskoj oluji". Svemu uprkos, americka vojna opcija resenja krize u Zalivu ovoga casa nema ni priblizno onakvu podrsku kao sto je imala u zalivskom ratu 1991, sto je, kako rekosmo, S. Husein ukalkulisao u svoje hazardne poteze. Cak i u Savetu bezbednosti Amerikancima su se suprotstavili Rusija, Francuska i Kina. Razume se, svaka iz svojih pobuda, pri cemu teznja svake od njih - da sa unosne bliskoistocne trpeze prodaje oruzja i logistickih usluga, gde inace Amerikanci i Britanci odavno drze monopol, ugrabe deo kolaca - nije beznacajan motiv. K tome jos, Rusi su i te kako zainteresovani da se Iracani oslobode sankcija, jer im za raniju prodaju oruzja duguju celih osam milijardi dolara.

Vec tada se, dakle, znalo da Amerikanci ne mogu tako jednostavno proci sa svojom nakanom da silom “disciplinuju" iracku vlast, pa sve kad bi se i zanemarila cinjenica da sada ni Turska, ni Jordan, a ni Saudijska Arabija nisu voljne da im ustupe baze na svojim teritorijama za strategijski razvoj i upotrebu snaga u “Pustinjskoj grmljavini". Ostale zemlje sveta koje su se usprotivile americkoj intervenciji da i ne pominjemo.

Izgleda da Bil Klinton i njegov vojno-politicki tim, na kojima je danas golema odgovornost za ocuvanje mira u svetu, nedavnu izjavu Borisa Jeljcina o tome kako ce “americka intervencija u Iraku izazvati svetski rat" - nisu protumacili samo kao puki propagandni vrisak. To tim pre ako se zna da ni Sadam Husein nije bas bespomocan, vec da su mu zalihe biohemijskog oruzja tolike (prema americkim izvorima) da bi mogao da potamani covecanstvo, pa cak i da mu pretekne za koju milijardu dusa.

Uz sve to jos i pitanje: jesu li Amerikanci sigurni u to da bi, u slucaju da se odluce za “grmljavinu", unistili sva Huseinova postrojenja pre nego sto bi on udario raketama sa bojevim glavama nafilovanim otrovom po blizem i daljem okolisu? Benjamin Netanijahu vise nego nervozno izjavljuje da ce na eventualno Sadamovo potezanje obaraca Izrael odgovoriti nuklearnim projektilima. A hvala bogu, i kod njih je rodilo, pa gde bi se zaustavila ta spirala?