Portret: Dusan Mihajlovic, predsednik Nove demokratije

One koji se sad ili deceniju unazad iznenadjuju Mihajlovicevim potezima, od pristupanja DEPOS-u do prihvatanja ministarskih portfelja ’94. u vladi Mirka Marjanovica, valja podsetiti na recenicu kojom je Mihajlovic svoj i kredo ND objasnio jos pre sedam godina: “Nova demokratija nije stranka koja hoce vlast radi vlasti. Nama je dovoljno i ucesce u vlasti"

Velimir Ilic

Lider Nove demokratije ovih dana suocava se s jednom od svojih omiljenih istina koju je minulih godina neumorno ponavljao ne samo on vec i njegovi najblizi saradnici: u politici nema vecnih ljubavi, vecni su jednino interesi. U toj recenici sadrzan je i epilog nedavnog glasanja u parlamentu Srbije kada se Dusanu Mihajlovicu izmaklo mesto poslanika u Vecu republika Savezne skupstine. Slogan ND “Srbija u plusu" preobrazio se u posledicu “Nova demokratija u minusu", a minus su “odradili" Mihajlovicevi koalicioni partneri uskrativsi mu glasove koji bi ga ustolicili u gornjem domu federalnog parlamenta. Kako se tada osecao - samo on zna, a svi ostali mogu o tome zakljucivati tek iz Mihajloviceve polurecenice o “ponizenju koje su priredili dosadasnji saveznici".

Vratimo li se (pred)istoriji Nove demokratije i ponavljanoj prici o interesima koji su jedino vecni, neizbezan je zakljucak da se lider ND u svojoj dosadasnjoj karijeri uglavnom drzao tog puta, dakle - trase interesa. Zato ce mu verovatno biti lakse da shvati i ovaj, za ND i njega neocekivan glasacki obrt. Jer, bice da i iza toga ipak stoje nekakvi interesi i kalkulacije a ne samo puki zbir glasova. Ovo, svakako, nije mesto na kome treba detaljno rasclanjivati uzajamne i pojedinacne zelje partnera iz koalicije SPS-JUL-ND jer je to njihov politicki posao. Utoliko pre sto se doticnoj multiparijskoj grupaciji, s namerom da otkine komad kolaca vlasti, priblizio i Draskovic sa svojim SPO pa bara postaje pomalo tesna za toliko krokodila. “Slucaj ND & Dusan Mihajlovic", jednostavno, namece jedan pogled u retrovizor, tek toliko da se u vidu ima put kojim se do sada islo ne bi li se lakse razumela ova, mozda cak i fingirana, raskrsnica na kojoj su se nasli Mihajlovic i ND.

Jedan od mogucih pocetaka je vreme u kome se Mihajlovic nametnuo kao veoma uspesan lokal- politicar u svom rodnom Valjevu, omladinski lider i osnivac Pokreta mladih istrazivaca Srbije pri tadasnjem SSO. Sve to ga je preporucilo za politicko dislociranje u Beograd i ’89. mu obezbedilo mesto potpredsednika u vladi “suve drenovine" Stanka Radmilovica. I sam Mihajlovic priznaje: “Cinjenica je da me je Milosevic ’preveo zednog preko vode‘. U tri recenice razbio je moje protivljenje da iz Valjeva predjem u Beograd" (“Blic", 23. 6. 1995). No, kako niko nikoga ne moze ubediti da skoci u bunar ako to i on sam ne zeli, reklo bi se da je ta voda bila vrlo plitka pa “prevodilac" i nije bio neophodan.

“Jednom Milosevicev potpredsednik - uvek Milosevicev potpredsednik", napisao je svojevremeno Bogdan Tirnanic a Mihajlovic to ironicno prokomentarisao kao “kovanicu mastovitog Tirketa". Medjutim, politicka mastovitost Dusana Mihajlovica ogledala se i u tome sto je, kako sam kaze, “na vreme dao ostavku" i napustio mesto potpredsednika u Radmilovicevom ministarskom kabinetu.

Ono sto se, bez obzira na sav minuli rad, Mihajlovicu ne moze sporiti jeste cinjenica da mu nije nedostajalo opozicionog misljenja i delanja, ali je stvar pukog pragmatizma kako je to do sada kapitalizovao. Politika koju vodi moze biti predmet kritike, osporavanja ili odboravanja ali uz opasku da se ne izgubi iz vida njegova konstantna i dosledna primena “metode interesa" koju nije tesko dokuciti makar i povrsnom analizom javnih istupa u poslednjih desetak godina.

One koji se sad ili deceniju unazad iznenadjuju Mihajlovicevim potezima, od pristupanja DEPOS- u do prihvatanja ministarskih portfelja ’94. u vladi Mirka Marjanovica, valja podsetiti na recenicu kojom je Mihajlovic svoj i kredo ND objasnio jos pre sedam godina: “Nova demokratija nije stranka koja hoce vlast radi vlasti. Nama je dovoljno i ucesce u vlasti" (“Borba", 27. januara ’91); “Tesko Milosevicu ako bude vladao Srbijom s istomisljenicima i jednopartijcima" (“Duga", 26. novembra 1990). Uz to treba imati u vidu i stav lidera ND da “moramo izvrsiti kontrarevoluciju ali na evoluitivan nacin, a to se ne moze postici agresivnim antikomunizmom ili bilo kojim oblikom mrznje".

Dakle, Mihajlovicevi potonji potezi bili su najavljeni do predvidljivosti sto danas malo kome daje za pravo da kaze: “Nismo znali, ko bi se tome nadao". Jer, dovoljnost “ucesca u vlasti" i “evolucija", ispostavilo se, nisu nista drugo do posredno objasnjavanje strategije kojom su se Mihajlovic i ND do sada borili za svoje politicke pozicije u Srbiji i Jugoslaviji, ukljucujuci pre svega prihvatanje ministarskih mandata ’94. a potom i pristupanje koaliciji SPS-JUL. To je samo logican sled takodje najavljene strategije, izrecene u “Borbi" 21. januara ’92: “Opredelili smo se da trcimo na duge staze" . Uostalom, i krilatica ND “Misli globalno, radi lokalno" takodje posredno objasnjava da je, po svemu sudeci, Mihajlovic “lokalnim" rezovima nastojao da sebi i svojoj partiji dugorocno obezbedi sto bolju poziciju u domacem politickom cirkusu. Pri tom je, ocigledno racionalno redukujuci politicku strast u ime postavljenog cilja, neuporedivo retko od sebe pravio klovna i bivao kontradiktoran u izjavama nego sto su to cinili opozicioni lideri koji ga nisu stedeli kritikujuci njegovu bliskost s vladajucim socijalistima.

Bice, po svemu sudeci, da je ta bliskost ipak mnogo vise stvar politickog pragmatizma i dogorocnijih interesa nego li ideoloske privrzenosti. Jer, prisetimo li se vremena DEPOS-a, moglo bi se reci da je Mihajlovic u svojoj trci “na duge staze" iskoristio i SPO a ne samo socijaliste. Pristupajuci opozicionoj koaliciji s Draskovicem, Mihajlovic je za ND obezbedio ulazak u parlament a time, posredno, trasirao i put ka ucescu u Vladi. Istina, nesto drugaciji pogled na tadasnju sliku “za i protiv Milosevica" moze se dobiti i uvidom i prepisku Mihajlovic-Draskovic iz NIN-a od 8. aprila ’94. Naime, otpisujuci lideru SPO, Mihajlovic, izmedju ostalog, i ovako objasnjava otkud to da ND prihvati angazman u Marjanovicevoj vladi: “Nudjeno je da DEPOS postane partija i da nestanu i ND i SPO. Ti to nisi prihvatio. Hteo si varijantu LIKUD-a, a ona nije moguca ako i sam tvrdis da je DEPOS=SPO. Medjutim, to ne bi bilo presudno. Prihvatio sam i tvoj prelog da ND udje, u ime DEPOS-a, u Vladu kako bi ti sacuvao SPO od iskusenja vlasti... Moju hrabrost i spremnost na zrtvu ne smatraj za kukavicluk i koristoljublje".

Hrabrost, iskusenje, spremnost na zrtvu, kukavicluk, pragmatizam, koristoljublje...? Tom kolopletu i konfuziji sam Mihajlovic dodao je jos jedan detalj: “...nevernim Tomama u Novoj demokratiji predlozio sam da udju u Vladu verujuci u dobrocudnog deku (Dragoslav Avramovic, prim. V. I.)" a u istom tekstu (Dnevnik “Nedeljne Borbe", mart ’94) napisao je i ovo: “Ako ’super deka’ ne odbrani ’super dinar’, moja karijera je zavrsena".

Medju mnogim objasnjenjima zasto su novodemokrate odlucile da saucestvuju u tzv. vladi nacionalnog jedinstva i od Mihajlovica i od njegovih stranackih kolega culo se da je to “vera u Avramovicev program i podrska reformama", uz obecanje da ce se ND povuci iz cele price ako program propadne. Medjutim, na to obecanje su zaboravili iako se vrlo brzo dogodilo da je “super dekin super dinar" postao premali za jednu pljeskavicu ili porciju girica, kako je Avramovic prakticno i slikovito potkrepljivao valjanost i postojanost svog programa. Obecanje nije ispunjeno ni kada su u prolece ’96. koalicioni partneri Nove demokratije u Saveznoj skupstini katapultirali Avramovica iz fotelje guvernera NBJ. Taj “detalj" se, ocigledno, nije uklapao u strategiju “trcanja na duge staze".

Mihajlovic se, nesumnjivo, priblizavao Milosevicu kad je to bilo potrebno i korisno za njega i ND ali i kad su pozicije tadasnjeg predsednika Srbije iziskivale podrsku koja bi odavala utisak nacionalnog visepartijskog jedinstva i demokraticnosti rezima. Usput, koristio je greske i nedoslednosti opozicije a s pragmatizmom potpuno drugacijim od Seseljevog (“Seseljev makijavelizam je za svako postovanje", “Borba", 15. januar ’93) i s mnogo “tanjom" podrskom glasackog tela osvojio srazmerno bolje pozicije. Diskretno i odmereno koketiranje sa osetljivim “srpskim pitanjem" Mihajlovica, kao bliskog prijatelja Dobrice Cosica (koji je, uzgred, i kum Nove demokratije), nikad nije previse udaljilo od prvoborackih redova za nacionalnu stvar a jos manje mu “prilepilo" epitet izdajnika i kolebljivca. Stoga nije slucajno sto, recimo, slovi kao jedan od mogucih mostova izmedju Milosevica i Rugove, makar kad i makar kako to bilo.

Posle svega, najnovija igranka s izborom poslanika za Vece republika u nekim politickim krugovima vec se smatra prekretnicom u odnosima unutar koalicije SPS-JUL-ND i proglasava erozijom pozicija novodemokrata i njihovog lidera. Medjutim, imajuci u vidu sve dosadasnje faze ND - ne bi trebalo zuriti s ocenama da je Milosevic u Vuku Draskovicu nasao zamenu odricuci se Mihajlovica. Utoliko pre sto se Mihajlovic vec potvrdio kao partner a od Vuka se to tek ocekuje. Samim tim celu pricu mozemo posmatrati, recimo, i iz sledeceg ugla: Mihajlovic je odigrao ulogu “privodjenja" SPO takozvanoj vladi nacionalog jedinstva ocekujuci od Draskovica koncesiju u vidu predloga za mandatara - Draskovic je prihvatio raspodelu ministarskih mesta nadajuci se da ce “njegov covek" postati Mirko umesto Marjanovica - politicko-bracni dvojac Milosevic-Markovic sad tvrdi pazar testirajuci obojicu na licitaciji za pouzdanijeg partnera. Bilo kako bilo, tek - ne treba smetnuti s uma jos jednu opciju: u krugovima bliskim Vuku Draskovicu tvrde da je doslo njegovo vreme dok Mihajlovic vec godinama ponavlja kako njegovo vreme tek dolazi. I jedna i druga varijanta podrazumevaju i delimicno uticu na trecu - da Milosevicevo vreme prolazi. I Mihajlovic i Draskovic mu u tome pomazu. Istina - za sada vise kao oslonac, nego kao kamen spoticanja.