SISTEM VLASTI I MOGUCE PROMENE: OPOZICIJA U SRBIJI DANAS (2)
Kosovo prece od demokratije
Rezim je ’91. uspeo da ubedi javnost da su nacionalne svetinje vaznije od hlebe i mleka, a mrtve glave
vrednije od zivih, ali je pitanje da li bi danas bilo to moguce
Mihal Ramac
Posto vladajuca (samozvana) levica i njena desnica zajedno imaju gotovo tri cetvrtine mesta u parlamentu,
demokratska opozicija se, fakticki, nalazi tamo gde je bilau prvoj visestranackoj skupstini. Ni tada mnogi
nisu verovali da ce za koji mesec izbiti rat, kao sto vecina i sada misli da je Kosovo jako daleko i da je ono
unutrasnje pitanje Srbije koje se (poput ostalih unutrasnjih problema, zar ne) moze resiti odlucnom akcijom
policije i vojske. Najveca razlika izmedju 1991. i 1998. jeste u tome sto sada nema ko da pokrene novi 9.
mart.
Pre sedam godina vecina stanovnika Srbije glavnim krivcima za tadasnje nedace smatrala je saveznog
premijera Antu Markovica te Slovence i Hrvate. Tako su mislili i gotovo svi glasaci SPO i Demokratske
strane, u to vreme najjacih opozicionih stranaka. Zbog toga Milosevicu nije bilo tesko da ucutka unutrasnje
protivnike i da od otpadnika iz njihovih redova stvori jaku partiju koja je poverena Seselju. Kao i 1991, i
danas se interesom broj jedan smatra ocuvanje jedinstvene drzave, odnosno zadrzavanje u njenim granicama
Crne Gore i Kosova. Otud se protiv Mila Djukanovica koristi ista propagandna teska artiljerija kao nekad
protiv Kucana, Janse, Tudjmana ili Spegelja, a Rugova i dva miliona njegovih sunarodnika smatraju se tek
nuznim zlom s kojim drzava vec jednom mora izaci na kraj. Rezim bi i danas, kao sto je bilo 1991. lako
dobio masovnu podrsku za sve odlucne mere na Kosmetu, odnosno u Crnoj Gori.
Iskusenja lokalne vlasti
Nakon raspada koalicije “Zajedno", odnosno prelaska nekoliko desetina opstina u ruke njenih odbornika
Srbija je, utisak je, zadovoljila svoje demokratske teznje. Mada u nadleznosti lokalnih vlasti, po lanjskom
strucnom tumacenju sadasnjeg predsednika Republike, spadaju samo vodovod, kanalizacija i iznosenje
smeca, rastuca nervoza i ljutnja s kojom socijalisti prate sve postupke novih opstinskih vlasti svedoce da
rezim strepi i od ovakve izdeljene i nejake opozicije.
Draskovicu ce, kao i Seselju, ubuduce najvise smetati tri izborna poraza, a nista manje duboke
unutarstranacke podele posle uspeha na opstinskim izborima. Tesko je reci u kojoj meri je SPO ona ista
stranka koja je prosle zime, kao najjaca u “Zajedno", zestoko ljuljala Milosevicev tron. Lako je, medjutim,
zapaziti da ni Vuka Draskovica, ni Vesnu Pesic, ni Zorana Djindjica danas ne pozivaju u evropske
prestonice. Da li to znaci da je Zapad digao ruke od demokratske Srbije. Trenutno, stav Evrope priblizno
glasi: “Ako vi necete demokratiju, mi vam je necemo nametati, vec cemo se zadovoljiti time da primoramo
Milosevica da bude malo uljudniji".
Dolazak na vlast u nekim opstinama doneo je velika iskusenja clanicama bivse koalicije. Iako su se
opstinske vlasti gotovo svuda odrzale, medjustranacki odnosi su i na lokalnom nivou daleko od uzornih.
Partneri podnose jedni druge silom prilika, zato sto nemaju bolje, i sve vreme budno motre jedni na druge.
To, u nacelu, i nije lose: koalicije se svuda u svetu formiraju na osnovu zajednickih interesa, ali svakoj
strani su najpreci njeni vlastiti. Velika greska koalicije “Zajedno" bila je u tome sto je izneverila bezbroj
puta ponovljeno obecanje da ce biti pruzena sansa najstrucnijim i najuglednijim pojedincima u svakoj
sredini.
| Medijski prodori
Dugorocnije posmatrano, demokratska opozicija je najveci prodor verovatno ucinila u oblasti informisanja.
Lokalne radio-stanice i stampa oslobodjeni su partijskih stega i, uglavnom, prepusteni novinarima. Vecina
radio-stanica ukljucila se u Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i prestala je da prenosi
udarne informativne emisije RTB, zamenivsi ih bogatom sopstvenom ili inostranom ponudom (Bi-Bi-Si,
Glas Amerike, Slobodna Evropa i dr.). Javnost je izuzetno povoljno primila ovu promenu i stoga ne treba da
cudi ako uskoro usledi veliki udar rezima na oslobodjene medije. I tu, naravno, ima izuzetaka poput Studija
B, u kojem je jedna partijska uprava zamenjena drugom. U celini gledano, demokraska opozicija nacinila je
istorijski pomak u oblasti informisanja: stotine hiljada gradjana prvi put su dobili priliku da cuju, odnosno
procitaju necenzurisanu i nerezimsku informaciju. Ko jednom proba "zabranjeno voce", vise ga nije lako
namamiti na sterilno komunisticko ulepsavanje zivota.
|
Fotelje za stranacke prvoborce
Kad su fotelje osvojene, u njih su se smestili stranacki prvoborci i zasluzni aktivisti pa ni za jednog
Vidosava Stevanovica, recimo, nije bilo mesta na duzi rok u njegovom Kragujevcu. Beogradski slucaj,
odnosno rusenje Zorana Djindjica s polozaja gradonacelnika samo zato sto se zavadio sa Vukom
Draskovicem, takodje upozorava da ne valja imati velikih iluzija u vezi sa demokratskim opredeljenjem
opozicionih stranaka. Pozitivnih primera je, ipak, vise. Vecina Novosadjana i Suboticana, primerice, ni
danas ne bi poklonila poverenje socijalistima.
Vratimo li se na poredjenje sadasnjih okolnosti sa onima od pre sedam godina, nema sumnje da bi vecina
opozicionih glasaca i danas prihvatila Djindjicevo ratno upozorenje da “ne valja ljuljati camac dok se prelazi
preko reke". Iako je prelazak preko Dunava i Drine bio poguban, iako su se zajedno s onima koji su krenuli
u pohod preko njih vratile i stotine hiljada Srba koje je “oslobodjenje" ostavilo bez domova i otadzbine,
demokratska opozicija ni sada ne bi imala snage da zaustavi srljanje u novi rat. Uostalom, Ivica Dacic iz SPS
i Milan Komnenic iz SPO gotovo identicno vide kosovski problem kao Seselj, Arkan ili Kostunica. Cim se
tzv. opstenarodni ciljevi postave iznad prava i sloboda pojedinaca i cim se smatra prirodnim da jednom
narodu zbog necega pripadaju veca prava nego drugima, demokratija postaje drugorazredni pojam.
Rezim je takvo raspolozenje vesto iskoristio i 1991. i godinu dana kasnije, ubedivsi javnost da su
nacionalne svetinje vaznije od hleba i mleka, a mrtve glave vrednije od zivih, pa je pitanje da li bi danas bilo
drugacije. Socijalisti to znaju, i ne bude li drugog nacina, krenuce u novi rat kako bi ujedinili narod oko
sebe i opstali na vlasti. Naravno da rat ne bi ni ovom prilikom podrzao Gradjanski savez Srbije, Reformska
demokratska stranka i Liga socijaldemokrata Vojvodine, kao ni stranke sandzackih Muslimana, ali time se
nista ne bi promenilo.
(Nastavak u sutrasnjem broju)
| Dobri programi, lose ponasanje
- Sve opozicione partije imaju ekonomske programe koji su u nacelu prihvatljivi - kaze dr Ljubomir Madzar
sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu. - Demokratska stranka, koliko je meni poznato, svojevremeno je
napravila citavu seriju programa pojedine oblasti. Srpska radikalna strana, po meni, ima jedan od najboljih
programa. Opozicioni ekonomski programi su bogati, raznovrsni i veoma kvalitetni. Problem je u tome sto
se programi prave pod pretpostavkom da ce biti sprovedeni, a opozicione stranke nisu u prilici da ih
provere u praksi, pa se ne moze reci ni kako bi se ponasale kada bi dosle na vlast.
Kad je rec o prakticnom ponasanju opozicionih stranaka, moram reci da sam razocaran, kao i svi koji
pokusavaju da budu objektivni posmatraci. Srpska radikalna stranka i Srpski pokret obnove, recimo, imali
su dovoljno poslanika u parlamentu da bi ukinuli februarsku Vladinu uredbu. Medjutim, nisu ni pokusale da
to ucine, bar koliko je meni poznato. Sa zaljenjem konstatujem da je to bilo krajnje cudno ponasanje, sto me
navodi na zakljucak da je vladajuca stranka nasla nacin da ih privoli da se drze po strani - smatra dr
Madzar.
|
|
