Pisma

PREDLOG REKTORU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA

S tugom sam procitao clanak o proslavi godisnjice Univerziteta u Beogradu. Uz moje cestitke, saljem Vam i jedan predlog. Pokrenite akciju prikupljanja priloga za pomoc Univerzitetu u Beogradu. Brojni su djaci Vaseg univerziteta razasuti po svetu. Oni Vam mogu pomoci novcanim prilozima, a i na druge nacine (slanjem knjiga, casopisa, opreme, pomoci u naucnom i privrednom komuniciranju, itd.). Nacinite spisak svih stranaca koji su studirali u Beogradu. Posaljite im pismo kojim ih pozivate na trajnu saradnju i pomoc u ovom momentu. Sastavite spisak svih nasih strucnjaka koji zive u inostranstvu, a zavrsili su studije u Beogradu. To nije lako, ali se moze poceti. Kada izradite spisak objavite ga u knjizici koju mozete stalno obnavljati. Ti ce podaci sluziti svima da se lakse povezuju strucno, trgovinskim poslovima, za kulturne aktivnosti itd. Univerzitet bi mogao licima sa spiska slati poneku publikaciju, bilten i sl. Tako bi se stvorila uzajamna veza. Predstavnici Univerziteta i fakulteta bi mogli povremeno putovati u zemlje da odrze sastanke sa svojim bivsim djacima od kojih su mnogi danas ugledni clanovi drustva.

Kada sam bio direktor Zavoda za medjunarodnu naucno-tehnicku i kulturno-prosvetnu saradnju BiH u Sarajevu, poceli smo slicnu akciju. Kada je moje pismo stiglo jednom bivsem djaku, koji je bio ministar u vladi jedne arapske zemlje, nazvao me je telefonom i rekao: “Hvala Bogu da se neko od Vas setio da mi postojimo. Sa fakulteta iz drugih zemalja, osobito iz Engleske, svake godine dolaze zvanicnici s univerziteta da drze sastanke sa bivsim djacima. Sa njima dolaze i privrednici tih zemalja i sklapaju povoljne ugovore uz pomoc tih bivsih djaka koji su na vaznim polozajima."

Dr Rajko Igic,

predsednik Drustva biomedicinskih casopisa i biltena
i penzionisani profesor novosadskog Univerziteta

(Kostunica, “N. Borba", 26. II 98)

Zacudjujuce da vodja jedne politicke partije moze tako neuporediva poredjenja da istice kao neki argument.

Srz neshvatanja je, cini se, u cinjenici da V. Kostunica nije pronikao u prave uzroke nezadovoljstva Albanaca, kao i drugih pripadnika manjina, u Milosevicevoj Jugoslaviji.

Ako je, naime, srpski narod “saglasan" da zivi u drzavi izopstenoj od civilizovanog sveta, skrojenoj po ukusu Milosevica, imajuci u vidu da taj srpski narod i ne moze da bira otadzbinu, jer mu je ova koju mu je Milosevic ustrojio jedina, po cemu bi tim ustrojstvom, u izolaciji od citavog sveta, trebali da budu saglasni pripadnici nasih nacionalnih manjina, kad oni jasno vide da njihovi sunarodnici u maticnoj zemlji, na primer Madjari, zive u neuporedivo povoljnijim uslovima. Jer, dok su Albanci ziveli pod skutom Envera Hodze, Madjari, Bugari i drugi pod okriljem Varsavskog pakta, njihovim sunarodnicima u Jugoslaviji nije bio ideal takva domovina. Ali, to vise nije tako.

Gradjanske slobode i prava koja uziva gradjanin na primer Makedonije, Madjarske, bez obzira na etnicku pripadnost, usaglasene su sa pravima i slobodama gradjana celog civilizovanog sveta, dok je Milosevicev rezim svoje sunarodnike doveo u polozaj da od medjunarodne zajednice budu zigosani kao pripadnici genocidnog naroda, to im je i drzava izopstena iz te zajednice. I zasto bi pripadnici nesrpske narodnosti u Jugoslaviji trebali da budu saglasni s takvim rezimom, da nose pecat medjunarodnog parije.

Dakle, lojalnost pripadnika manjinskih naroda u Jugoslaviji, sa opsteljudskog stanovista, moze se zahtevati samo ako im Jugoslavija po medjunarodnim merilima pruza sve ono sto njihovim saplemenicima pruza njihova maticna zemlja. Jer, ako je srpski narod “saglasan" da ga njegovi vlastodrsci odvedu u medjunarodnu izolaciju, da ga svedu na polozaj izopstenog iz civilizovanog sveta, onda taj narod nema pravo da sa sobom u taj ambis vuce i pripadnike naroda cije su maticne zemlje nasle svoje mesto u tom svetu. Nadam se da je gospodin Kostunica saglasan sa ovim, te da shvata da polozaj Albanaca u Jugoslaviji i Makedoniji nikako nije porediv.

Mr Radovan Radanovic,

Novi Sad

U “Nasoj Borbi" od 6. februara 1998. godine objavljen je clanak “Ruganje Mileticu"auitora Mihala Ramaca.

U najnovijem napadu, na miting uprilicen povodom ustanovljavanja praznika Novog Sada datiranog po merilima austrijske carice Marije Terezije, Ramac na vulgaran nacin zapocinje i zavrsava svoj komentar, zbog cega je nemoguce ne osvrnuti se na njega.

Najruzniji deo komentara jeste izmisljanje “ugledne Novosadjanke", koja Ramacevim recima, ruznim i bezobraznim, govori o mitingu i ljudima koji su se okupili, ili na njemu i govorili. Kao, “zatrlo se srpsko seme gde su se ti pojavili". Pa, gospodine Ramacu, sve i da tako mislite, nije tacno. Srpsko seme se, kao sto znate, dobro razbokorilo u Republici Srpskoj, a bilo bi zatrveno da se sprovodila politika Vasa i Vasih istomisljenika.

A budite uvereni i to sto se desilo sa Republikom Srpskom Krajinom, da se nije zbilo zaslugom nas, ljudi sa mitinga u Novom Sadu, nego Vama poznatih svetskih mocnika i nekih ovde, koji su u borbu srpskog naroda (i nas miting) gledali sa strane i ruzili i sebe i svoj narod.

Nismo mi arlaukali 1988. godine po novosadskim ulicama, vec je, ako niste znali, narod skidao svoje rukovodstvo neosetljivo na progone Srba sa kosovsko-metohijskih prostora.

Vrhunac nerazumevanja istorije i srpske nacionalne politike Ramac pokazuje kad govori o pokusaju stvaranja nekakvih srpskih paradrzava “u susednim zemljama". Otidjite pa to kazite Srbima u Republici Srpskoj, a, bogami, malo srece da smo imali, i mudrije rukovodstvo ove zemlje, postojala bi i danas Republika Srpska Krajina bar kao autonomna oblast, kao sto je u Srbiji srpska Vojvodina.

Mihal Ramac velica Svetozara Miletica, kao sto je i red, ali neka ne zaboravi da je Svetozar Miletic pre svega bio Srbin, pa tek onda Vojvodjanin, onako kako se ona grupa kod Mileticevog spomenika onog dana i osecala: prvo Srbima, pa onda Vojvodjanima.

A kad Ramac pise da je Miletic bio becki i pestanski djak, onda bi morao malo da se ispravi: bio je on pozunski i becki djak, a pre svega, robijas u toj istoj Austro-Ugarskoj, cije datume Ramac i bratija naturuju srpskom narodu, pre svega onom delu koji je svoju proslost zaboravio u vreme autonomaske vlasti.

Svetozar Miletic nikada ne bi uzeo datum Marije Terezije da slavi kao najvazniji datum Novog Sada. Ta on je radio na oslobadjanju Srba i ovde i preko, u kazamatima austro-ugarskim je i zdravlje izgubio.

A kad je rec o vencima, mi smo vence stavljali i pre ovih venaca na Mileticev grob, ali vi to, izgleda niste ni zeleli da vidite; na grob mu vence nisu stavljali oni za kojima vi zalite, a vi znate koji su to.

Ne vredjamo mi Miletica, vec nastavljamo, skromno, njegovo delo. Vi ga vredjate govoreci o njemu tako kako govorite, bacajuci prasinu u oci neukim Srbima i ruzeci svojim clankom i nas i Miletica, pa i praunuka Mileticevog, koji je, kao pravi rodoljub, dosao na pomenuti miting, kod svog pradede.

Stojan Berber,

Novi Sad