INTERVJUU: IVAN M. LALIC, DRAMSKI PISAC

Podnaslov moje nove drame je “Srpska sajens fiksn opera" jer je ovo zemlja gde se desavaju nemoguce stvari, kaze Ivan M. Lalic

Zeljko Jovanovic

Ivan M. Lalic je rodjen 26. novembra 1965. u Beogradu, gde je 1991. godine diplomirao, na Fakultetu dramskih umetnosti, smer dramaturgija. Iz svoje biografije izdvaja i narocito insistira na kosarkaskoj proslosti. Jednu sezonu je sedeo na klupi prvoligasa Radnickog i dodaje da je proveo godinu dana na kosarkaskom usavrsavanju u Americi. Napisao jednu TV i nekoliko radio drama. Prestao da pise kad je poceo rat. U Sarajevu ga je pogodila granata. Dramski pisac Ivan M.Lalic je do sada napisao tri pozorisne drame. “Puritanska komedija" je njegova diplomska predstava koja je premijerno izvedena prosle godine na Maloj sceni Narodnog pozorista, reditelj je bio Bozidar Djurovic, zatim “U plamenu strasti", koja je takodje prosle godine odigrana u Zvezdara teatru i koju je u ovom pozoristu rezirao Gorcin Stojanovic. Tokom ove sezone u Srpskom narodnom pozoristu u Novom Sadu ponovo je postavljena njegova drama “U plamenu strasti" koja se igra pod imenom “Rob ljubavi". Pripreme za premijerno izvodjenje Lalicevog komada “Moj otac u borbi protiv nitkova iz svemira" pocele su jos pre vise od mesec dana i, kako kaze Ivan M. Lalic, treba ocekivati da ce biti zavrsene do kraja marta. Razloge zbog kojih se njegov novi komad postavlja ponovo u Zvezdara teatru Ivan. M. Lalic objasava ovako: “Cela prica oko ove drame je vezana za “Zvezdaru" od samih pocetaka. Imao sam jednu pricu koja me je mucila nekoliko godina i nisam mogao da je srocim. Onda me je Danilo Bata Stojkovic, pitajuci me pisem li nesto u tom trenutku, podstakao s obzirom da sam odjednom shvatio da tog junaka moze da igra samo on i niko drugi. Sa Batom sam saradjivao tokom izrade teksta, doturao sam mu delove drame a onda me je dodatno opteretilo to sto je Gorcin Stjojanovic, sa kojim sam prijatelj, takodje navaljivao da zavrsim posao. Imao sam strah da li ce sve ispasti dobro i da li ce oni biti zadovoljni. U to smislu Zvedra je bilo logicno mesto.

NB: Pitanje izbora pozorista nacinje jednu drugu temu, u kakvom je materijalnom polozaju mladi pisac u ovom trenutku?

I.M.L.: Moje iskusavo sa predstavom “U plamenu strasti" je, sto se tice produkcione kombinatorike, bilo vise nego pozitivno. Ozbiljan razlog zasto sam otisao prvo u “Zvezdaru" je moj profesor Dusko Kovacevic, zatim Bata Stojkovic, potom Gorcin. I to je zaista logicno mesto. Ako pricamo o materijalnom razlogu on je takodje na strani ovog pozorista. Zvezdara teatar ima 14 zaposlenih, oni su jedna mobilna off scena, i u stanju su da igraju predstavu vise puta, sto meni donosi satisfakciju u svakom pogledu. Time necu da kazem da su umetnicki dometi drugih pozorista manji, dapace, i nadam se da cu imati prilike da se oprobam u nekom od njih.

NB: Da li “Otac" sledi poetiku naznacenu u prethodnim dramama?

I.M.L.: U ovom slucaju je rec o izvesnom prekidu kontinuiteta. Naime, ako su moje dve prve drame, manje ili vise uspesno pravile kopcu kroz prizmu musko-zenskih odnosa, sa nekim balkanskim tlom i obe posmatrale odnos patrijarhalnog i evropejstva kod nas, ova treca je na najeksplicitniji nacin politicki angazovana drama. Njena angazovanost je, s obzirom da jos uvek zivimo u nekom post festum ratnom vremenu, temeljena na nekim mojim strahovima - kako je moguce baviti se sadasnjoscu na jedan diskretan nacin i izbeci plakatsko izrazavanje. Mislim da je taj osecaj sputavao mnoge ljude koji vode racuna o dobrom ukusu, stilu, mozda cak i trajanju, da pisu na aktuelne teme. Znamo da su sve te manje-vise komentatorske predstave unapred imale zakazan sastanak sa zaboravom.

Srediste moje price u novom komadu su mediji, ili preciznije medijska svest naroda. Znamo onu poznatu pricu da su mediji vrlo krivi za sva ova desavanja ali ja bih dodao da kada se govori o medijima, i njihovoj krivici, zaboravlja se na receptorski deo price a to je narod koji reaguje na medije. Znaci, postoji neka jasna podela u Srbiji na osvescenu populaciju koja ume da procita sve te lazi koje su ponekad, cak nezgrapno formulisane, nesto kao ovaj dokumentarac “Drugi dnevnik" u “Reksu" koji i u najavi deluje briljantno, i onog dela koji takve informacije prima sa velikim zadovoljstvom, generisuci sve ono sto nam se desavalo proteklih godina. To jeste prica o medijima, iako je rec o konzumentskoj populaciji, odnosno o televiziji koja je nakon Zalivskog rata postala jedna mocna sila. Ucinilo mi se, i to zaista jeste, da je televizija jedno opasno oruzje.

Konkretno, u mojoj drami jedan mali covek, Srbin, dolazi kuci i preko televizije saznaje da je ubijen. Posto on, kao takav, ima zdrav razum, u pocetku se opire, da bi potom silina televizije i njena moc pocela da ga lome u njegovom uverenju. I tu dolazimo do nivoa smesnog. U osnovi to jeste komedija ali ova ideja koja me “zulja" vec nekoliko godina mene zanima iz jednog drugog ugla. Zanimljivo je dokle taj nas mali covek, koji je poverovao u mnoge lazi, moze da ide, do koje mere ide njegova neosvescenost? U tom smislu, najvise me je inspirisala nemogucnost cele price, ali i nacin na koji je moguce realizovati je. S druge strane, za takav pristup imam i realno opravdanje jer zivimo u drzavi nemogucih uslova. E, onda sam se u jednom trenutku setio podnaslova koji objasnjava na koji je nacin razreseno cvoriste problema i on glasi “Srpska sajens fiksn opera". Ovakav podnaslov, dakle, miri ove nespojive elemente, irealno i realno, jer ova zemlja zaista jeste vec duze vreme sajens fiksn zemlja gde se desavaju nemoguce stvari. Sve je moguce i nista nije moguce. O tome kako sam opravdao svoju ideju ne bih govorio sada, jer je to prosto stvar zanata, ali mogu da dodam da u jednom trenutku dolazi do demantija prvobitne informacije, i tada pocinje prava drama. Glavni junak vise ne veruje demantiju i pocinje sam da konstruise zaveru protiv sebe.

NB: Stice se utisak da je rec o nekoj drugoj vrsti angazovanosti od one ciji smo svedoci, direktne slike, plakati, citati i tome slicno.

I. M. L.: Socioloski meni to izgleda ovako. Nakon pada Franka u Spaniji doslo je do zavrsetka odredjenog ideoloskog perioda koji je negde ipak definisao i odnose u umetnosti. Umetnost cesto jeste ne puni ili bukvalni odraz drustva, ali svakako njegov obris, tako da je, kako se rusio sistem, dolazilo do komesanja u umetnosti. To je onda bio prostor za mlade ljude koji su prosto grunuli i doneli neku svoju estetiku. Otuda na primer Almodovar. Ovaj nas rat jeste porusio mnogo sfera u ovoj zemlji tako da je bilo neminovno da se nacne i sfera umetnosti. Ne pada mi na pamet da omalovazavam neke ljude kao sto su Dusko Kovacevic ili Dejan Mijac, Egon Savin, niti mislim da su u nekom zakasnjenju iza nas, ali mislim da su mladi prosto bioloski iskoristili prostor koji se otvorio. Tokom rata je egzistencijalno bilo tesko biti u pozoristu i pocinjati iz nicega, sto je mozda prisililo mlade ljude da prosto grunu i bore se za svoj zivotni prostor.

NB: U kojoj meri je na takav raspored pregrupisavanja uticala urbana kultura kao svojevrsno opredeljenje mladih?

I. M. L.: Licno pokusavam da u svom pisanju mirim razlicite stvari. Moj dosadasnji reper, formiran tokom skolovanja, jeste srpsko dramsko nasledje. Rukovodio sam se time sta su pisali Dusan Kovacevic, Aca Popovic, Nusic, Sterija. Od njih me je sacekalo manje ili vise uspesno bavljenje srpskim mentalitetom. Ponekad je taj mentalitet bio utemeljen na ruralnom, drugi put na perifernom, toponimskom, kao kod Ace Popovica, dok ja sebe vidim kao nekog urbanog coveka koji je odrastao u Beogradu, puno putovao, slusao rokenrol, znaci imam jedan potpuno drukciji bekgraund. Onda sam imao dilemu da li to sto radim treba da bude urbano, ili srpsko mentalitetsko i sebe nisam shvatio kao urbanog ekstremistu koji ce srpskoj dramaturgiji udahnuti velegradski dasak nego sam pokusao da uspostavim oba pola. Nije, naravno, rec o strategiji koju sam smislio u svojoj spisateljskoj radionici vec je u pitanju potreba da osetim prostor i okolinu u kojoj sam. Ne zivim ja u jednom malom urbanom ostrvu, odvojen od svega, nego u Srbiji takvoj kakva jeste. Imao sam priliku da je upoznam uzduz i popreko i znam u kakvom je stanju. U tekstu “U plamenu strasti" postoji neki subkulturni eho, matrica pop kulture koja postaje nasa stvarnost, govorim o Tarantinu o Almodovaru i tom trendu, i koja je inkorporirana u balkansko tlo. To je dakle, taj moj amalgam koji stvaram jer sam pored toga sto zivim u nekom urbanom prostoru, ja pre svega Srbin i stanovnik ove male zemlje.

NB: Domaci pisci srednje generacije Goran Markovic, na primer, pa i oni koji su nekada bili nasi, Goran Stefanovski, Slobodan Snajder, nastupajuci u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gotovo identicno govore o sistemima u kojima zivimo, angazuju se. Mlade pisce to kao da ne zanima, nema ih nigde?

I.M.L.: Govoricu u svoje ime. Moja pozicija prema rezimu je verovatno identicna sa njihovom, ali ja ne volim nikakva geta. Postujem ta desavanja koja se tamo odigravaju ali meni nije inspirativno da ucestvujem u nekim sesijama, zatvorenim kruzocima ili seansama. Moji politicki stavovi ce biti vidljivi u najnovijoj drami ali ne na otrovan nacin, pre bih rekao na tuzan. Nemam tu vrstu agresije koja bi u nekom formalizovanom drustvu, ili getu, ili ogranizaciji bila ispoljavana. Jesam politicki opredeljeno bice ali nemam potrebu da politicki artikulisem svoj rad. Naravno, nalazim se u vrlo ostroj opoziciji prema ovoj vlasti.

NB: Stice su utisak da je tvoje dramsko stvaralastvo razapeto izmedju stilizovane poetika sa jedne strane i insistiranju na neposrednom dozivljaju kao drugom polu?

I.M.L.: Neposredno iskustvo smatram veoma bitnim i covek pocinje da biva ozbiljan dramski pisac tek sa trideset i vise godina. Mene je moja zelja za saznavanjem odvodila na razne strane, od Prve kosarkaske lige do rata u Bosni. Kada je poceo rat mislio sam da nije resenje otici negde pa odatle kukati na situaciju; u JNA mi nije padalo na pamet da idem jer to nije bio moj rat i onda mi se ukazala jedna casna situacija - pomagati ljudima. Aktivirao sam se u Medjunarodnom crvenom krstu kao prevodilac. Sa njima sam bio na svim frontovima i u svim delovima gde se ratovalo, Hrvatskoj, Krajini, Bosni... Mozda je, iako moze zvucati prejako, bila rec o mom voajerizmu, ali tako sam ziveo. Brzo. Izlagao sam se realnim opasnostima i nije me bilo strah. Jednom prilikom smo nosili pomoc za sarajevsku bolnicu i na ulazu u grad je tresnula granata, bio sam tesko ranjen, prebacen u Sarajevo u bolnicu, lecio se neko vreme i evo me ovde - sa gelerima u telu. Da se ne pravim vazan, nesto kao Ernest Hemingvej, koji je takodje radeci u Crvenom krstu, bio ranjen negde u Italiji.