IZLOZBE: NARODNI MUZEJ U BEOGRADU SAVA SUMANOVIC - SIDIJANKE

Povodom retrospektive Save Sumanovica priredjene u Muzeju kneza Pavla i otvorene 3. septembra 1939. godine (“tri dana posle Hitlerovog napada na Poljsku i na sam dan francuske i engleske objave rata Nemackoj" , M. B. Protic), kada je izlozeno cetri stotine deset dela, medju kojima i ciklus Sidijanke, Pavle Vasic u “Umetnickom pregledu" kaze: “Sumanovic je slikar velikog talenta i sigurnog zanata. Ali protivurecnosti u njegovom delu ostavljaju utisak neke tragicne dezorijentacije. Ta nejednakost, medjutim, objasnjava se tim sto je on od onih koji uvek traze nove puteve (...) Sumanovic produzuje svoj put koji ce jednog dana, mozda biti jednoglasno priznat kao otkrovenje jedne nove stvarnosti". Tu “novu stvarnost", a u kontekstu Sidijanki, odbijali su da vide mnoga znacajna imena nase istorije umetnosti, pa cak, i jedan Lazar Trifunovic. Najuporniji u tom vidjenjubio je, veliki poznavalac Sumanovicevog dela Dimitrije Basicevic tvrdeci da ce ovaj ciklus “jednog dana sigurno docekati novo vrednovanje, dobiti pravednu ocenu i zauzeti zasluzeno mesto". Jedan drugi, nista manji poznavalac dela Save Sumanovica, Miodrag B. Protic, opus ovog umetnika podelio je u slikarstvo “napretka" i slikarstvo “povratka", ali je u opusu “povratka" za Sidijanke rekao da su “intuicija postmoderne". Ljubica Buba Miljkovic smatra da je “Sumanovic Sidijankama naslutio umetnost citata" sto je takodje jedna od karakteristika posmoderne.

Povod da se sa vremenske distance, a kao zasebna celina sagleda ovaj deo umetnikovog stvaralastva bio je nedavno objavljena monografija o Sumanovicu iz pera dr Vojina Basicevica (brat Dimitrija). Sam autor, kao i dr Jerko Denegri i Dragomir Ugren predlozili su Galeriji “Sava Sumanovic" u Sidu da uprilici Kupacice iz Sida - Sidijanke i ta izlozba je, posle gostovanja u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, sada u Narodnom muzeju u Beogradu, za ciju je organizaciju, postavku i katalog (sa tekstom, naravno) zasluzna gospodja Ljubica Buba Miljkovic.

Posle poslednjeg boravka u Parizu 1928/30. god. (prethodno je boravio 1920/21., 1925/28.) Sumanovic se, skrhan bolescu, zauvek vraca u Sid u mir roditeljskog doma. Sva dela nastala u periodu od 1930. do tragicnog kraja umetnika 1942. g. (30. avgusta 1942. g. streljan je na groblju u Sremskoj Mitrovici) poznata su pod nazivom sidski period. Tu, naravno spadaju i Kupacice iz Sida - Sidijanke (ciklus od cetrdesetak slika) nastale u dva navrata: 1935/38. i 1939/42. g. Sam autor je sidski period stilski okarakterisao “kako znam i umem stil". “Taj stil sam u muci osvojio pa je on moj, kao i svi sledeci koje sam radio u svom selu (...) Mucila me odavno zelja da nacinim takav ciklus gde se figure ponavljaju, jer sam video da su slikari bas time dobijali jedinstvo stila". Sve je ovo navelo dr Jerka Denegrija da (...) “u klimi izmenjenog senzibiliteta posmodernog stanja duha jos jednom ukaze na taj dosad najmanje poznat i cenjen segment Sumanovicevog opusa (...) najzad evo i pokusaja da se u ovom ciklusu pored rezimiranja dosadasnjih iznesu i neke druge i drugacije preliminarne primedbe".

Ako se Sumanovic sluzio citatima, a jeste, onda je to hommage svima koji su u umetnosti tragali za lepotom, lepotom poput anticke, lepotom o kojoj govori Tomas Man u delu “Smrt u Veneciji". Mozda je i sam sluteci kraj hteo da dosegne vanvremensku lepotu za ciji je personifikaciju izabrao imaginarnu kupacicu(ce) u selu bez plaze, diveci se formi i gradeci je sa zavidnom delikatnoscu, uzivajuci u atmosferi, a lamentirajuci nad radostima zivota koje su ostale iza njega. “Pozne slike su (...) slike iz kojih osim cisto likovnih vrednosti zrace i evidentni psiholoski povodi i razlozi". (dr J. Denegri).

Grube karakteristike postmoderne (naravno od slucaja do slucaja) bile bi da je to slikarstvo osecanja simbolicnog znacaja, kroz formulisanje izolovanih i pojednostavljenih elemenata, ili precizno ocrtanim tenzijama, ili nova usmerenja u okviru formalne kontrole bilo geometrije bilo slikarstva ostrim ivicama, ili ponovno ispitivanje svetlosti i pokreta itd.; dakle ako za posmodernizam upotrebimo jednu od usvojenih odrednica da je to sistemsko slikarstvo, onda ocena M. B. Protica da su Sidijanke “intuicija posmoderne" stoji, a namera dr V. Basicevica i dr J. Denegrija da je dokazu cini se opravdanom.

Gordana Vasiljevic