INSTITUCIONALNO ADMINISTRIRANJE U PRIVREDI I NARUSAVANJE PRAVNE SIGURNOSTI PREDUZECA (2)

Ljubisa Dabic

Ukazujemo i na ociglednu nezakonitost Uredbe u pogledu mogucnosti uredjenja (savezne) zakonske materije i preduzimanju privremenih mera u okvirima podzakonskog akta Republicke vlade. Nazalost, kreatori pravne politike u Srbiji i njihova administracija, koji su zarobljenici starog administrativnog nacina upravljanja privredom i netrzisnih privrednih odnosa, u svom pragmatizmu i vulgarizaciji privrednih i pravnih odnosa, nisu mogli da odu dalje od Zakona o udruzenom radu i da u odredbama tog zakona potraze prava resenja za novonastale odnose u privredi. Polazeci od napred iznetih konstatacija, mogu se izvesti odgovarajuci zakljucci.

Prvi, Republicka vlada nije bila ovlascena republickim Zakonom da Uredbom uredi upravno-pravni institut privremenih mera. Zbog postupanja suprotno zakonskim odredbama, Uredba podleze oceni zakonitosti pred Ustavnim sudom Srbije. Predlozi i inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Uredbe o privremenim merama su podneti Sudu. Medjutim, zbog visokog stepena koordinacije Suda s izvrsnim organima vlasti u Republici i primene nacela politickog oportuniteta kao osnovnog u postupku uzimanja pristiglih predmeta u rad Suda, podneti predlozi i inicijative bice verovatno uzeti u postupak posle prestanka vazenja Uredbe. Drugi, odredbe Uredbe o privremenim merama su u suprotnosti s odgovarajucim odredbama Saveznog ustava i Zakona o preduzecima, zbog cega podlezu preispitivanju pred Saveznim ustavnim sudom. Treci, cak i u vreme primene nesvojinske koncepcije drustvene svojine i samoupravljanja, privremene mere su bile regulisane zakonom a ne uredbom, i mogle su da se preduzimaju na nacin i pod uslovima utvrdjenim zakonom. Takodje, one su zakonom bile ogranicene da traju najduze godinu dana. Medjutim, u poslednjih nekoliko godina, Republicka vlada preduzima privremene mere u praksi s pozivom na nacelne uslove iz Uredbe i koristi se diskrecionim ovlascenjima, po pravilu ne postujuci postupak iz Uredbe. Uredbom se ne predvidja nikakav izriciti rok za prestanak preduzetih privremenih mera, a njihovo trajanje je prepusteno privremenim organima, nadleznom ministarstvu i Vladi, sto je nedopustivo sa stanovista postovanja ustavnosti i zakonitosti i pravne sigurnosti privrednih subjekata.

Akt Republicke vlade kojim se uvode privreme mere u preduzece je konacan i protiv njega nema mesta zalbi. Taj akt se donosi pod nazivom i u formi resenja. Zanimljivo je da takva resenja u praksi ne sadrze pouku o pravnom leku, a pojedina preduzeca su neobavestena o mogucnisti preispitivanja zakonitosti takvog akta u sudskom postupku. Dodatnu teskocu predstavlja fakticka situacija u preduzecu posle uvodjenja privremenih mera - suspendovanje organa upravljanja i rukovodjenja, kad organi preduzeca gube ovlascenja za pokretanje sudskog spora. Time se suzava krug ovlascenih subjekata za pokretanje postupka na sindikalnu organizaciju, grupu radnika i zainteresovanog radnika pojedinca. U praksi su zanemarljivi slucajevi pokretanja upravnog spora pred Vrhovnim sudom Srbije u pogledu preispitivanja resenja Vlade o uvodjenju privremenih mera.

Ilustracije radi, Vrhovi sud Srbije je u jednom slucaju iz prakse (1995) odbacio tuzbu za ponistaj resenja kojim su uvedene privremene mere kao neosnovanu, pozivajuci se u svom obrazlozenju presude iskljucivo na odredbe predmetne uredbe. Sud je u postupku odlucivanja posao iskljucivo od republicke Uredbe kao neposrednog propisa koji uredjuje ovu materiju, od Zakona na osnovu kojeg je doneta Uredba i politickog oportuniteta, ali bez ikakvog upustanja u savezne propise, konkretno u odredbe Zakon o preduzecima. A, upravo je tuzilac u tuzbenom zahtevu insistirao na postovanju hijerarhije pravnih propisa i prvenstvenoj primeni saveznih ustavnih i zakonskih propisa u odnosu na republicke podzakonske akte. Za nezavisne sudije i sudove koji polaze od nacela ustavnosti i zakonitosti, pravde i pravicnosti, ne postoje formalnopravne i moralne smetnje da se u konkretnom slucaju prihvati tuzbeni zahtev i ponisti resenje Vlade. Takva presuda bila bi zasnovana na primeni ustavnih i zakonskih odredaba i zahtevala bi “dodatno" obrazlozenje od visokostrucnog sudije.

Rec je o pravnom institutu “ekscepcija (neustavnosti) nezakonitosti", tj. o izuzimanju uredbe od primene od strane suda u konkretnom upravnom sporu, zbog njene nesaglasnosti s odredbama (ustava) zakona. Umesto da Vrhovni sud Srbije upravni spor po osnovu privremenih mera resi na osnovu odredaba republicke Uredbe, Sud ga, zbog nesaglasnosti tog podzakonskog akta sa (ustavom) zakonom, resava neposredno na osnovu zakona. Na taj nacin Sud izbegava uredbu pri donosenju odluke i fakticki odstranjuje njenu primenu na konkretne slucajeve u praksi. Iako je ovaj pravni institut svojstven common law sistemu, u primeni je i u kontinentalnom pavu. Pravna teorija stoji na stanovistu da sudovi imaju napred navedeno ovlascenje cak i kad im ono nije izricito dato ustavom. Sudovi nemaju to ovlascenje jedino ako im je ustavom izricito zabranjeno.

Primeri preduzetih privremenih mera u DIN-u i “Poljoproduktu" iz Vranja od strane Vlada Republike Srbije ukazuju da se ne zeli primena redovnih pravnih postupaka i postupanja nadleznih organa unutrasnjih poslova, inspekcijskih sluzbi i drugih organa prema konkretnom preduzecu i ovlascenim licima, vec se ima potreba za vanrednim pravnim sredstvima u obliku privremenih mera. Ustav i zakoni ne dopustaju takvo postupanje drzavnih organa, pa makar to bila i Republicka vlada. Zamena zakonom predvidjenih “redovnih" pravnih instituta i postupaka “vanrednim", u njihovoj primeni u praksi prema odredjenim drustvenim preduzecima od strane Vlade je protivna pravnim propisima, neprihvatljiva za trzisni nacin poslovanja preduzeca, njihovu samostalnost, ravnopravnost i jednakost na jedinstvenom trzistu. Vlada moze opravdati uvodjenje privremenih mera u preduzece samo potrebom da preko “svojih ljudi" uspostavi “potpunu kontrolu" nad unapred izabranim drustvenim preduzecem.

Postojecu situaciju u pogledu instituta privremenih mera u Republici Srbiji treba bez odlaganja razresavati, tako sto ce se savezno i republicko zakonodavstvo dovesti u sklad s odredbama Ustava SR Jugoslavije i logikom trzisnog nacina privredjivanja. Treba sto pre staviti van snage predmetnu Uredbu, kao i da Republicka vlada donese resenja o ukidanju privremenih mera u svim preduzecima u kojima su takve mere na snazi, uz organizovanje izbora za organe upravljanja i rukovodjenja, saglasno Zakonu o preduzecima i odredbama statuta tih preduzeca. Takodje, treba pri prvoj izmeni Zakona o preduzecima bristati njegovu uredbu clana 59. st. 3.

Napred izneto i predlozeno u pogledu instituta privremenih mera je u saglasnosti s postovanjem nacela ustavnosti i zakonitosti, podele vlasti, nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, pravne drzave i vladavine prava, zastite sloboda i prava privrednih subjekata i radnika zaposlenih u tim preduzecima. Takodje, takav pristup je u saglasnosti s potrebama za deregulacijom pri uredjenju te materije privrednih odnosa. Najzad, takav pristup je jedino opravdan i celishodan u trzisnim uslovima privredjivanja na jedinstvenom jugoslovenskom trzistu.

(Autor je doktor pravnih nauka iz Beograda)