Pisem vam povodom teksta objavljenog 30.12.1997 pod naslovom "Devalvacija
dinara prava mera za 1998". Posto nisam imao priliku da se upoznam sa
programom ekonomskih mera koje predlazu "CesMecon", moj komentar, iako
inspirisan vasim clankom o merama koje oni predlazu, nije polemika sa
njima. Komentar je generalne prirode i odnosi se na tretman deviznog
kursa tj. odnos izmedju monetarne politike i politike deviznog kursa.
U Jugoslovenskoj strucnoj i manje strucnoj javnosti se cesto spekulise sa
odnosom ponude novca i kretanjem (crnog) deviznog kursa. Pri tom se
ponuda novca retko definise. Ne navodi se koji je monetarni agregat u
pitanju (gotovina u opticaju, M1, M2 ili M3) niti kako je on definisan
kada se govori o povecanju ponude novca. Takodje se retko iznose podatci
o vezi ponude novca i realnog drustvenog proizvoda. Meni takodje nije
poznato da je nacinjeno temeljno istrazivanje o stvarnom odnosu
monetarnih agregata i deviznog kursa (nominalnog ili realnog) u
Jugoslaviji. Na stranu tehnicke poteskoce i nepreciznosti u merenju
monetarnih agregata uopste i njihovoj sve manjoj upotrebi za utvrdjivanje
mera monetarne politike u razvijenim zemljama.
Pre nego se neko ubedljivije istrazivanje sprovede u vezi odnosa deviznog
kursa i ponude novca u Jugoslaviji, bicu slobodan da iznesem moje
spekulacije u vezi te teme.
Kako je ponuda novca bila vezana (ili je tako predvidjeno da bude) za
unapred odredjenu kolicinu rezervi u cvrstoj valuti, i posto je devizni
kurs bio vezan na odredjenom nivou za cvrstu valutu, kao osnovne mere
antiinflacionog programa, to se promena deviznog kursa sa tog stanovista
mora i oceniti. Pitanje je dakle: Da li je fluktuacija deviznog kursa
(i/ili prethodna devalvacija) adkvatna mera sa stanovista antiinflacione
monetarne politike?
Podsetimo se hiperinflacije iz 1992 i 1993. Pritisak na Centralnu banku
za odobravanje dodatnih sredstava likvidnosti i kredita od strane
nesolventnih banaka i preduzeca, kao i okolnosti rata, izolacije i
izbeglica sto je uticalo na porast zahteva za "socijalnim" izdatcima, su
rezultirali u povecanoj ponudi novca i konacno hiperinflaciji. Porast
cene stranih valuta na crnom deviznom trzistu je bio samo posledica tog
procesa. Nepostojanje poverenja u banke i sistem uopste - neservisiranje
devizne stednje i odugovlacenje isplata i prenosa sredstava od strane
banaka (zanemarimo za trenutak (ne)efikasnost sistema platnog prometa tj.
SDK) su dovele do "valutne supstitucije" (proces zamene manje vredne
domace valute za cvrste valute) kao mera ocuvanja vrednosti novcane
imovine od strane gradjana. To se opet odrazilo na prilagodjavanje cena
roba i usluga jer je se cvrsta valuta pocela upotrabljavati i kao
jedinica mere. Uskoro je i treca funkcija novca - medij razmene- bila
osvojena od strane stabilne valute (nemacke marke) jer niko nije mogao da
prati svakodnevno obezvredjivanje domace valute.
Kod ljudi jos uvek postoji opravdan strah i nedostatak poverenja u
finansijski i monetarni sistem. To je posledica uticaja realnih faktora
kao sto su nivo nacionalnog dohotka i bogatstva, kamatne stope, ekonomska
izolacija zemlje, zastarela tehnologija, nemotivisana i osiromasena radna
snaga, nestabilno politicko okruzenje, ceste promene makroekonomske
politike i sl. Prema tome promena tih faktora tj. procesi privatizacije,
stabilizacije, liberalizacije, kompetitivnosti nasih firmi u inostranstvu
i osnovnih procesa transformacije/liberalizacije drustva, mze dovesti do
stabilnog makroekonomskog okruzenja bez inflatornih pritisaka i rasta
crnog deviznog kursa.
Fluktuacija dinara ce samo povecati taj strah i nesigurnost i dovesti do
rasta crnog deviznog kursa a time i pritiska na zvanicni devizni kurs i
ponudu novca na nacin supstitucije lose valute dobrom. Monetarna politika
tj. ponuda novca treba da bude odredjena traznjom novca a ne obrnuto. Pri
tom traznja novca nije "daj mi pare jer mi trebaju" vec je odredjena
nacionalnih (i pojedinacnim) dohotkom i bogatstvom, odnosno
transakcionom, spekulativnom i opreznosnom traznjom novca. To znaci da se
na traznju novca ne moze efikasno uticati ogranicavanjem ponude novca vec
delovanjem protiv uzroka povecanja traznje odnosno njenih elemenata.
Kao zakljucak, prvo i neodlozno treba krenuti u proces "sanacije" banaka
ma kako da se taj proces definise (to je tema za sebe). Drugo neophodno
je reformisati platni promet na nacin da se novac brzo, jeftino i sa
minimalnim rizicima prenosti od nalogodavca do korisnika (druga tema).
Trece, fiskalna politika treba da bude ne samo efikasna u pikupljanju
haraca vec i realna i stimulativna (trenutno nije ni jedno ni drugo ni
trece). Cetvrto, liberalizacija i demokratizacija privrede i drustva u
celini su osnovni za toliko naglasavani povratak Jugoslavije u svetske
tokove.
Monetarna politika treba da ima samo jedan cilj, a to je ocuvanje
stabilnosti cena uz omogucavanje razvijanja efikasnog trzista novca i
intervencijama putem promene kamatnih stopa. U protivnom ona ce ostati
dezurni krivac - ili kao ogranicavajuci faktor rasta ili kao uzrok
inflacije. Ciljevi koji se nameravaju postici devalvacijom i fluktuacijom
deviznog kursa ili ogranicavanjem kupovne moci stanovnistva su dugorocno
ostvarivi jedino promenom gore pomenutih osnovnih varijabli a ne doticnim
merama ma kako dobro one smisljene.