SRBIJA MEDJU SLJIVAMA

      
Pocetak je meseca avgusta, anno domini 1996. Seljaci 
zadovoljno posle cetiri godine sakupljaju sljivu ranku. ili 
pozegacu, kako je zovu u zapadnoj Srbiji. Godinama su 
sljive unistavali pozni prolecni mrazevi, da bi se ove godine 
zima pritajila do druge polovine aprila i sacuvala cvetove 
kajsija, sljiva i oraha. U bogatijim krajevima, kao sto je 
okolina Petrovca i Svilajnca, odakle je veliki broj radno 
sposobnog stanovnistva na tzv. privremenom radu u zemljama 
zapadne Evrope, ovaj posao obavljaju delimicno i nadnicari 
Rumuni - za deset maraka po danu, hranu i paklicu Lucky strike 
cigareta. 
 
Prvi avgust posle podne. Mesto dogadjanja, selo Isakovo sto se 
smestilo podno Beljanice, negde na pola puta od Despotovca 
prema Curpiji. Zaputio sam se sa kumom Miroslavom iz 
Svilajnca, novopecenim fotografom da pomognem u poslu snimanja 
jednog velikog rodjendanskog slavlja, ili kako to domacini 
kazu "uvodjenja u punoletstvo". On se opremio "Minoltom" iz 
mehanickih vremena, snabdevena je jednim "Tokina" sirokougaonim 
objektivom i omiljenim mu "Vivitar" blicem. O mom ramenu visi 
fotoamaterska torba u kojoj se odmaraju jedan "Nikon 601" i "Metz 
60". Hrpa "Kodak" filmova je izmedju njih. 
 
Putujemo iznurenim "golfom" iz davne '78. kojega u sali nazivam 
Sofronijem, jer mi je posle toliko druzenja postao drug (a 
drugove iz miloste zovem Sofronijem). Ulazimo u Virine i biramo 
kaldrmisani put za koji prolaznici kazu da vodi ka nasem 
cilju. Jos deset minuta prasnjave voznje i ispred nas se 
ukazuju prve kuce. Uskoro stizemo pred kucu domacina Boze, 
prosedog brke, inace vlaha sa tek navrsenih cetrdeset godina, 
privremeno zaposlenog u jednoj ciriskoj fabrici. Slavljenik je 
njegov sin Ivica, punacak crnoput decko korpulentne gradje. 
Ucenik je medicinske skole u obliznjoj Cupriji.
 
Prolazimo kraj veleletne dvospratne kuce, sagradjene verovatno 
u ciriskim godinama. Desno od nas rostilj majstori vec 
potpaljuju vatru. Do njih cetiri kuvara "kazandzije" 
pripremaju paprikas i neka druga kuvana jela. Malo dalje parkirane
su cetiri hladnjace, u kojima se od avgustovske jare i dobrih
34 Celzijusa sakrivaju osvezavajuca pica, meso, torte i ostala 
lako kvarljiva hrana. 
 

Sredisnje mesto zauzima tek zavrsen objekat za ovakve prilike: 
nesto kao ogromna hala, ciji je krov naslonjen na dzinovske 
betonske nosace. Prednja strana sto vodi prema kuci je 
potpuno otvorena, tako da objekat podseca na nekakvu dzinovsku 
nastresnicu. Boza mi objasnjava kako pod ovim krovom ima 360 
kvadrata i kako se za postavljenim stolovima moze smestiti pet 
stotina ljudi. Enterijer je mastovito ukrasen raznobojnom 
ukrasnom papirima, bas kao za svadbarske svecanosti. 
Napuderisan krecavom bojom, u svojoj velicini, visini i 
nekoj devicanskoj belini, i raznobojnim vazdusnim balonima, 
izaziva u meni asocijacije na dekor iz holivudskih mjuzikla. 
- Da je malo vislji, koliko da stanu reflektori, ovo bi mogao 
da bude filmski studio?!, - uz smesak kazem Bozi.
- Mogao bi, mogao bi, - ponosito ce Boza.
 
Muzikanti vec steluju instrumente. Dva harmonikasa, jedna 
crnoputa gitaristkinja, bubnjar, frulas i nekoliko pevaca. 
Svira se i peva u pocetku iskljucivo vlaska muzika. Domacin i 
domacica Dragica docekuju prve goste. Stize se uglavnom 
automobilom, koji je i ovde neka vrsta statusnog simbola. 
Preovladjuju svajcarske, francuske i nemacke registarske 
tablice. Domacin je odredio poseban deo svog inace velikog 
dvorista za parking.
 
Kako se sunce blizi zalasku, gosti stizu u sve vecem broju i 
sad pocinjem da verujem u Bozinu pricu kako ce ovaj objekat 
veceras biti gotovo pun. Konobari angazovani za tu priliku iz 
elitnih cuprijskih restorana vec sluze pica i predjelo. Ivica 
sa drustvom igra u kolu temperamentnu vlasku igru. Mlade 
vlahinje odevene su po varoski. Ovde su u modi kratke majice 
koliko da se istakne vitki stas. Neke su nadenule farmerice, 
neke mini suknjice. Skakucu kao na zaru. Gledam taj hitar pokret,
energiju koja zraci kao lavina, oci sto sijaju kao zeravice. 
 
Oko deset konobari sluze rostilj. Iznenjadjujem se prizorom 
koji prvi put vidim: iz tanjira punih rostilj specijaliteta 
(pljeskavica, vesalica, raznjica i krmenadli) bljesti vatra. 
Rostilj majstor mi objasnjava kako se manji komad hleba natopi
u medicinski alkohol, a onda to zapali i gori desetak minuta.
Radi se samo o atrakciji. 
 
Dosao je trenutak da slavljenik presece rodjendansku tortu. 
Torta je kolosalna, a na njoj je ispisano: "Srecno 
punoletstvo". Uslikavam taj trenutak i malo kasnije dobijam 
parce torte. Izvrsna je, ali je ne bih menjao za dobos. 
 
Nastaje opste slavlje. Vesele se i mladi i stariji. Muzikante 
kite francima, markama. Pevaju se srpske novokomponovane 
pesme. Primecujem da nacionalne (ili nacionalisticke) pesme 
ovde nisu u modi, iako je ovo kraj Stevana Sindjelica. Veselje 
traje do pola tri. 
 
Zadovoljni sto smo za jedno vece snimili osam "lajka" filmova, 
pakujemo stvari i polazimo put Svilajnca. Usput  
pricamo o susi koja traje vec sestu godinu, o 
epidemiji slinavke i sapa, o teskoj materijalnoj situaciji. 
Iza nas ostaje Isakovo kao antipod svih tih muka. 

        Jer u Isakovu se ne da Zivot!    
         
                   
                                  Pribelezio:
                                Predrag Staletic