C"ovek Evrope

U sledecih par nedelja prenecu par tekstova iz knjige ,,Covek Evrope",
koju je izdao Prometej, Novi Sad, 1995. Izdavanje knjige pomogao je
Soros fond Jugoslavije.

("37": dobijanje dozvole je u toku.  Ovaj tekst mozemo preneti po
"fair use" klauzuli)

Prvo . . .




Predgovor priredjivacca


     Da li je Evropa svakovrsna i neprekidna politiccka
mistifikacija koja nikada nije postojala, niti postoji?  Da li je
to recc kojoj ne znamo ni poreklo, ni predistoriju, ili je Evropa
,,mozak sveta"?  Da li je evropski nacionalizmi bolesno sanjaju da
smisao istorije zatvore u svoje svete granice i neguju mit
trgovaccki i kulturno zatvorene drzzave? Kako dati i kako
ogranicciti vlast ,,evropsskim vlastima" koje naredjuju uverenim
vlastima, i da li je odricanje od ,,nacionalnog suvereniteta"
jedini uslov da se svet spase?  Da li che u buduchnosti pitanje
iskljuccivo biti ssta je Evropljanin, i da li se evropska
politiccka drzava mozze ponoviti u svetskoj?
     Na ova i joss mnoga druga pitanja odgovore su pokussavali da
daju, vech vekovima, poznati evropolozi koji u svojim teorijskim
pisima pissu o Evropi bez granica, ujedinjenoj Evropi, savezu
slobodnih evropskih drzzava koje che se povezati u slicnostima, a
razlike zanemariti i potisnuti u drugi plan.  Vekovima, dakle,
stavljena u fokus intelektualne radoznalosti - uz teznju da stvori
preduslove za izvlaccenje i prakticcnih konekvenci - evropologija
nikada nije na pravi naccin utemeljila svoj predmet, uspostavila se
kao nauccna disciplina i odredila metod svoga prouccavanja.
     Uprkos tome o Evropi se razmissljalo, istina, parcijalno i
nesistematizovano.  Ona je uvek vihe bila predmet, da tako kazzemo,
dnevno-politicckih razmatranja i opcija u funkciji odredjenog
nauccno-politicckog, pravnog, ekonomskog, vojnog, kulturnog,
istorijskog, i nekog drugog interesa.  Ona nikada nije dozzivela
svoju fenomenolossku i antropolossku promociju, to jest promatranje
sa stanovissta jedne misaone metode, koja bi u prvi plan stavila
sam pojam kao takav u njegovom etimolosskom znaccenju, kako bi se
najposle uspostavili okviri za njeno utemeljenje.
     Izbor tekstova, za ovaj uvod u evropologiju ima za cilj da
postavi osnove jednj takvoj disciplini, koja bi, na odredjen
naccin, usmerio daljnja proucavanja fenomena zvanog Evropa, u
smislu izuccavanja njegovih posebnih podrucja: politicckog,
pravnog, ekonomskog, istorijskog, kulturnog, vojnog itd.  U tom
smislu ovaj uvod sadrzzi tekstove eminentnih filozofa, sociologa,
politikologa, knjizzevnika i mislilaca koji evropsku ideju
promissljaju iskljuccivo se ograniccavajuci na sam predmet uokviren
zadatim tematom, dakle Evropu koja zavredjuje svoj specificcan
naccin prouccavanja, to jest metod i odredjenu pojmovnu i nauccnu
aparaturu.
     Alber Tibode, Valter Breker i Osvald SSpengler voje vidjenje
Evrope izvode iz temelja grcke i rimske civilizacije kao njene
praosnove koje, na kraju krajeva, nisu bile nacionalisticcke.
Alber Tibode pri tom ukazuje na nekoliko specificcnoti evropskog
naccina zzivota, ukoliko se on razlikuje od ostalih naccina
zzivota, zakljuccujuchi da je evropski naccin zzivota demokratski,
i izrazava se u stalnom povechavanju njegovog demokratskog
karaktera.  Prelaz od mitskog ka poeticcnom za Valtera Brekera
predstavlja utemeljenje Evrope, a prelaz ka poeticcnom svetu je
poccetak procesa koji vodi ka evropskom nihilizmu.  Evropska
kultura je, po njemu, poslednja od svih kultura ccoveccantva koja
dopuhta da se u nju uliju sve druge.  Svi narodi sveta su visse-
manje evropeizirani i joss uvek nastavljaju s time.
     Osvald SSpengler kazze da mi danas zivimo u kontinentima i
pita se ssta nam mogu znacciti pojmovi i perspektive koji nastupaju
s pretenzijom na opsste vazzenje, a cciji vidik ne dopire iznad
duhovne atmosfere zapadnoevropskog ccoveka?  Interesovanje Karla
Popera za ,,sudar kultura" je u vezi sa problemom specificcnosti i
poreklom evropske civilizacije, samokriticcne i reformama sklone
civilizacije, najslobodnije i najpravednije, nessto najbolje ssto
je ccovek nauccio iz istorije ccoveccanstva.  U varijaciji na temu
spstveno/tudje, Ssven Papke razmatra istorijsku ideju Evrope, njen
kulturni relativizam, i primechuje da se u Evropi sopstveno uvek
definisse protiv suseda, dok drugde ovakav izazov ne postoji.
     Sliccno Brekeru, SSpengleru i Poperu, Karl Fridrih fon
Vajceker ukazuje na ccinjenicu da je specificcnost evropske kulture
u tome sto je ona trostruki naslednik Antike: grcke misli,
hrisschanske vere i rimskog prava.  U svom eseju koji je mozzda
ljucni za razressenje evropskog fenomena, on lucidno analizira
nekoliko glavnih aspekata evropeizma: Evropu medju svetskim
kulturama, svetskim silama i Evropu prema svetskom trzisstu, i u
tom kontekstu posebno se bavi pojmovima trzzissta, slobode i
socijalne pravde.  Edgar Moren pisse o istorijskom i geografskom
pojmu Evrope, pri ccemu istorijski pojam svojim svojtvima
stabilizuje geografski i iticce dinamiccke kvalitete geneze i
preoblikovanja.  On se zalazze za to da se princip evropske
organizacije trazzi u sadassnjosti, a ne u prosslosti.  Maks
Horkhajmer istrazzuje jedan aspekt Evrope, njen odnos prema
hrisschanstvu, za koji utvrdjuje da je lazzan.
     Kirk Rasel pisse o zajednicckom nasledju Amerike i Evrope i,
kao Vajceker i Poper, ukazuje na to da su na njih presudno uticale
grccka i rimska civilizacija.  On matra da Evropa i Amerika imaju
zajedniccku veru, istoriju, zajedniccki sistem politike i prava,
zajedniccki korpus literature.  Rabindranat Tagore, istrazzujuci
razlike izmedju Istoka i Zapada, to jest Indije i Evrope, kazze da
je Evropa dobra u svojim dobroccanstvima kad pogled upravlja samo
na celo ccoveccanstvo, ali je veoma rdjava u vojim zloccinstvima
kad pogled uspravlja samo na svoje interese, i svu svoju snagu i
veliccinu trossi na ciljeve koji su suprotstvaljeni onome ssto je
beskonaccno i veccno u ccoveku.
     Ludvig Markuze, Emil Sioran, Karl Jaspers i F. M. Dostojevski,
fokus stavljaju na odnos Evropa/Amerika/Rusija.  Dostojevski ga
eksplicitira kroz ideju slovenofilstva kojom se suprotstavlja onim
Evropljanima koji u protiv Rusije i isticce da Rusi visse vole
Evropu nego ssto Evropa voli njih.  Uzajamno prozzimanje Evrope,
Amerike i Rusije Ludvig Markuze istrazzuje na primeru nemaccko-
americckog uticaja i zakljucuje da su ta prozzimanja tolika da je
tessko utvrditi gde se jedan kontinent zavrhava a gde drugi
poccinje, a da situaciju zamuchuju lazzni nadnacionalni i
nadkontinentalni pozitiviti.
     Emil Sioran, na izvestan naccin, sledi ideju slovenofilstva F.=7F
M. Dotojevkog.  On kaze da ako bismo hteli da znamo podrucja na
kojima zzive narodi puni zzivotne snage ustanovili bismo da
zzivotni nagon ssto se visse priblizzavamo Istoku jacca, a da
postaje slabiji ssto visse idemo prema Zapadu.  Karl Jaspers
naglassava da zapadnoevropska specificcnot zahteva bezulovnu
povezanost svih slobodnih evropskih drzzava i Amerike, a glavni
kriterijum za to, po njemu, jeste missljenje, naccin zzivota i
njihov kontinuitet, uslovljen neposrednim razumevanjem medju
narodima.
     Deni de Ruzzmon izlazze ideju evropskog ujedinjenja - od
njenih poccetaka do danas - i u odgovoru na pitanje hta je za
Evropu najbolje predlazze tri formule: Evropu drhzavu, ujedinjenu
Evropu i federalnu Evropu.  Najpozzeljniji model za Evropu, bez
obzira na to da li je u pitanju federalisticcka ili
konfederalisticcka opcija, po Ralfu Darendorfu, jeste Evropa bez
grupa i regiona, slobodna i aktivna u svojoj istorijskoj
mnogostrukosti, spolja efikasna, jaka u occuvanju svojih vlastitih
interesa i istrajna u posstovanju prava drugih.  Andre Gorc
razmatra bezbednosni aspekt evropske politike i naglassava da je u
interesu i zapadne i istoccne Evrope da rat u Evropi uccine
izlissnim, a Gaston Butul naglassava da istorija Evrope ima
antihegemonijski diskontinuitet i posebno govori o nezrelosti
militarista koji propovedaju rat i nezrelosti arhaiccnih pacifista.

                                        		Tomislav Gavrich



Sledece nedelje tekst Albera Tibodea ,,Ka jednoj definiciji Evrope"

N.

--
Nikola Stankovic
nikola@yurope.com