O SUDARU KULTURA

     Od mene se occito occekuje da odaberem temu koja spada u moje
vlastito polje interesovanja.  S druge strane, ona bi isto tako
trebalo da odgovara mome sadassnjem povodu - susretu stranaca
Austrijanaca u Beccu povodom srebrnog jubileja jedinstvenog
drzzavnog ugovora. [13]
     Sumnjam da ce tema koju sam odabrao da posvetim uzajamnom
sudaru kultura ispuniti ova occekivanja, sechanju na drzzavni
ugovor i na to ssto mu je prethodilo.  Izrazom ,,uzajamni sudar
kultura" zzelim da englesku sintagmu ,,culture clash" (sudar
kultura) prevedem na nemaccki.
     Moje interesovanje za sudar kultura je u vezi sa mojim
interesovanjem za velike probleme: problem specificcnosti i porekla
nasse evropske civilizacije.  Delimiccan odgovor na ovo pitanje
ccini mi se da je u tome ssto je nassa zapadna civilizacija
izvedena iz grccke civilizacije.  I grccka civilizacija -
jedinstven fenomen - nastala je iz sudara kultura, kultura
istoccnog Sredozemnog mora.  Bio je to prvi veiki sudar istoccnih
i zapadnih kultura i kao takav se osechao.  Sa Homerom on je postao
lajtmotiv grccke literature i literature zapadnog sveta.
     Naslov mog izlaganja ukazuje na istorijsku pretpostavku da
takav sudar ne mora uvek dovesti do krvavih sukoba i razarajuchih
ratova vech da on, isto tako, mozze da bude plodonosan povod koji
tezzi razvoju.  On, sstavisse, mozze da vodi razvoju jedinstvene
kulture kakva je bila u Grka, koja je potom u sudaru sa rimskom ovu
preuzela.  Ona je posle mnogih daljnjih sudara, naroccito sa
arapskom kulturom, ponovo ozzivela u renesansi, zapadnoj kulturi,
civilizaciji Evrope i Amerike, da bi, na koncu, u daljnjim sudarima
izmenile sve druge kulture na zemlji.
     No, da li je ova zapadnjaccka civilizacija nessto dobro,
nessto hvale vredno?  Ovo pitanje koje se bar od Rusoa (Rousseau)
uvek iznova pokretalo i naroccito od mladih ljudi - koji su s
pravom tezzili ka neccem boljem - karakteristiccno za sadassnju
zapadnu civilizaciju, samokriticcnu i reformama naklonjenu
civilizaciju sveta.  Pre nego ssto nessto visse progovorim o mojoj
temi - sudaru kultura - zzeleo bih da odgovorim na ovo pitanje.
     Verujem da je nassa zapadna civilizacija, uprkos svemu ssto
joj se s pravom mozze prebaciti, nessto najslobodnije,
najpravednije, najhumanije, najbolje ssto smo nauccili iz istorije
ccoveccanstva.  Ona je najbolja zato ssto je promenama najsklonija.
     Svuda na zemlji, ljudi su stvorili nove i vrlo ccesto
razliccite svetove kultura: svetove mita, pesnisstva, umetnosti,
muzike; svetove sredstava za proizvodnju, orudja, tehnike,
privrede; svetove morala, prava, zasstite i pomochi deci,
bolesnima, nemochnim i ostalim nevoljnicima.  Medjutim, samo u
nassoj zapadnoj civilizaciji moralni impeerativ za liccnom slobodom
prihvatan je diljem sveta i, sstavisse, diljem sveta realizovan, i
sa njim, imperativ jednakosti pred zakonom, mira, moguchne pretnje
od upotrebe sile.
     To je razlog zbog kojeg nassu zapadnu civilizaciju smatram
najboljom, koja je do sada postojala; njoj su, izvesno je,
neophodna poboljssanja.  Ali, na koncu, ona je jedina civilizacija
u kojoj svi ljudi doprinose tome da se ona poboljssa, toliko dobro
da mi to mozzemo razumeti.
     Tome valjda dodati da je nassa civilizacija veoma nesavrssena.
Ali to je samo po sebi razumljivo.  Savrsseno drusstvo je, kako se
lako mozze uocciti, nemocno da ostvari sve vrednosti koje drusstvo
treba da realizuje; postoje i druge vrednosti koje sa njima stoje
u koaliziji.  SStavisse, od svih drusstvenih i liccnih vrednosti,
najvisse mora biti ograniccena sloboda, possto Hansova sloboda
mozze odvech lako dochi u koaliziju sa Peterovom slobodom.  Kao
ssto je jedanput americcki sudija rekao optuzzenom koji se pozivao
na svoju slobodu: ,,Sloboda da upotrebite vassu pesnicu ograniccena
je nosem vasseg suseda".  Tako dolazimo do formulacije Imanuela
Kanta (Immanuel Kant) da je zadatak zakonodavstva da najvechu
moguchu slobodu svakog pojedinca uskladi sa najvechom moguchom
slobodom svih pojedinaca zajedno.  Drugim reccima, sloboda se,
avaj, mora ogranicciti zakonom, to jest poretkom.  Poredak je
nuzzna, gotovo logiccki nuzzna protivreccnost slobode.  Tako stoji
sa svim, ili gotovo svim, vrednostima koje bi smo hteli da
ostvarimo.
     Mi, danas, na isti naccin uoccavamo da i velika ideja drzzave
blagostanja ima svoje granice.  Ona pokazuje da je opasno oduzeti
ccoveku odgovornost za svoje blizznje, sstavisse, mozzda je u
mnogim sluccajevima pogubno mladim ljudima olakssati zzivotnu
borbu.  Izgleda mi da ukidanjem neposredne liccne odgovornosti
zzivot za neke gubi smisao.
     Drugi primer jeste mir koji danas svi mi toliko zzelimo.  Mi
hochemo da, ukoliko bismo morali da sve to uradimo, izbegnemo ili
ograniccimo sukobe.  S druge strane, jedno beskonfliktno drusstvo
bilo bi neljudsko.  To ne bi bilo ljudsko drusstvo vech mravinja
zadruga.  Na koncu, ne bi smo smeli prevideti da su veliki
pacifisti takodje bili veliki borci; Mahatma Gandi (Mahatma Gandhi)
je takodje bio borac za nenasilje.
     Ljudskom drusstvu je potreban mir, ali njemu su takodje
potrebni pravi idealni sukobi: vrednosti, ideje za koje bismo se
borili.  Mi smo u nassem zapadnom drusstvu nauccili - mi smo to od
Grka nauccili - da se nissta dobro ne mozze maccevima postichi vech
daleko bolje i trajnije reccima i, ponajbolje, razumnim
argumentima.
     Jedno savrsseno drusstvo, dakle, nije moguchno.  Ali postoje
bolji i gori drusstveni poreci.  Nassa zapadna civilizacija se
odluccila za demokratiju kao formu drusstva koje se mozze reccima
promeniti, i tu i tamo - mada istovetno - razumnim argumentima;
pomochu razumne, to jest ccinjeniccne kritike; neliccna kriticcka
prosudjivanja kakva su karakteristiccna za nauku, naroccito
prirodne nauke Grka.  Ja se, dakle, izjassnjavam za zapadnu
civilizaciju, za nauku i demokratiju.  One nam pruzzaju moguchnost
da neku nesrechu predupredimo i reforme, koje drzzava blagostanja
iskussava, kriticcki prosudjujemo i, ako je potrebno, dalje
unapredjujemo.  Ja se takodje izjassnjavam za danas tako ccesto
klevetanu nauku - koja pomochu samokritike traga za istinom - i
koja nas sa svakim novim otkrichem uverava da tako malo znamo i
kako je beskonaccno nasse neznanje.  Svi veliki prirodnjaci bili su
svesni svog beskrajnog neznanja i njegove pogresljivsti.  Oni su
bili intelektuktualni dzzebraci. [14]  Kad Gete (Goethe) kazze:
,,Samo su dzzebraci skromni", ja dodajem: ,,Samo su intelektualni
dzzebraci neskromni".
     Pre nego ssto izlozzim svoje gledisste o zapadnoj civilizaciji
i nauci, pre svega o prirodnim naukama, i ponovo ukazzem na temu
sudara kultura, hte bih da, sasvim ukratko, ukazzem na jedno
plodonosno pogressno uccenje koje je, na zzalost, joss uvek bitan
sastojak ove zapadnjaccke civilizacije.  Mislim na plodonosno
pogressno uccenje nacionalizma ili taccnije na ideologiju
nacionalne drzzave; uccenje joss uvek tako ccesto zastupano i
takozvani moralni imperativ po kojem granice drzzave moraju
odgovoarati granicama nacijom nasledjenih podruccja.  Osnovna
zabluda ovog uccenja ili imperativa jeste pretpostavka da narodi
ili nacije postoje mnogo pre postojanja drzzava - kao glas, kao
prirodno telo - koje treba da bude sazdano po mrei drzzave; oni su
doista tvorevine drzzave.
     Nasuprot ovom nesprovodivom imperativu mora stajati vazzan
moralni imperativ zasstite manjina; imperativ po kojem se -
jeziccki, religijsk, kulturno - manjine svake drzzave moraju
zasstititi naspram tekovina vechine; razume se takodje i one
manjine koje se po boji occiju, kozze ili kose, razlikuju od
vechine.
     Nasuprot potpunoj nesprovodivosti principa nacionalne drzzave,
princip zasstite manjina nije tako lako sprovodiv, ali je ipak=7F
sprovodiv.  Napredak koji sam sagledao na ovom polju tokom brojnih
poseta Sjedinjenim Drzzavama od 1950. godine, daleko je vechi nego
ssto sam mislio.  Nasuprot principu nacionaliteta, princip zasstite
manjine occigledno je moralni princip, kao ssto je to na primer
princip zasstite dece.
     Zassto je princip nacionalne drzzave nesprovodiv u nas, i,
naroccito u Evropi, upravo nezamisliv?  Sa ovim pitanjem vracham se
temi sudara kultura.  Stanovnisstvo Evrope je, kao ssto se zna,
produkt seobe naroda.  Od postanka ccoveka, dossao je, jedan za
drugim, talas iz azijskih stepa da bi se na juzznom, jugoistoccnom
i pre svega na krssevitom zapadnom azijskom poluostrvu, kojeg
nazivamo Evropom, podelio na prve doseljenike i rascepio.  Rezultat
je: jeziccki, etniccki i kulturni mozaik; zbra, messavina koju je
nemoguchno ponovo razmrsiti.
     Jezici su srazmerno najbolji vodicc kroz ovu zbrku.  Medjutim,
tu postoji visse ili manje sa zemljom srastao prirodni dijalekat
ili knjizzevni jezik, koji svoje nastojanje izrazzava u veliccanju
dijalekta, kao ssto je to na primer veoma occito u holandskom
jeziku.  Drugi jezici - kao francuski, sspanski, portugalski i
rumunski - produkt su nasilnog osvajanja Rimljana.  Sasvim je
occigledno da jeziccka zbrka ne mozze biti pouzdan put krz etniccku
zbrku, ssto se veoma jasno vidi kad se posmatraju porodiccna imena.
Mada su u Austriji i Nemacckoj mnoga slovenska porodiccna imena
zamenjena nemacckim, i na taj naccin su se izgubili mnogi tragovi -
 poznajem jednog Bohuschaleka koji je, ako se dobro secham,
promenjen u Bollinger - posvuda se nalaze tragovi na slovensko -
nemaccke asimilacije.  Brojne plemichke porodice u Nemacckoj ccija
se imena zavrssavaju na _-off_ - _-ow_, vode poreklo od Slovena,
ssto opet ne kazuje nissta odredjenije o njihovim etnicckim
obiccajima, naroccito kod plmichkih porodica koje su se medjusobno
zzenil i udavale na velikim udaljeenostima, suprotno, na primer,
selljacima vazalima.
     Usred ovih evropskih zbrka nastala je danas suluda ideja
principa nacionaliteta, pre svega pod uticajem filozofa Rusoa
(Russeau), Fihtea (Fichte) i Hegela (Hegel), i svakak kao posledica
Napoleonovih ratova.
     Naravno, postojao je pretecca nacionalizma.  Ali ni rimska ni
drevna grccka kultura nisu bile nacionalisticcke.  Ove kulture su,
naprotiv, nastale sudarom razliccitih kultura na Sredozemnom moru
i Bliskom istoku.  Isto vazzi i za grccku kulturu koja je sigurno
dala najznaccajniji doprinos nassoj sadassnoj zapadnoj kulturi;
mislim na ideju lobode, otkriche demokratije i kriticcki
racionalisticcki princip koji je, na koncu, doveo do modernih
prirodnih nauka.
     Vec najranije nastala literarna dela Grka - _Ilijada_ i
_Odiseja_, pisana su svedoccanstva sudara kultura, ovaj sudar je
njihova sopstvena tema; ali oni su, istovremeno, svedoccanstvo
jednog racionalno protumaccenog principa.  U tome je upravo
funkcija Homerovih bogova koji inacce objassnjavaju nerazumljivo,
iracionalno (kakav je sukob izmedju Ahila i Ahamemnona): kroz
interes i ljubomoru ovog odvech ljudskog oblikovanja bogova-likova,
bogova ccije su ljudske slabosti occigledne i pokatkad se takodje
kriticcki prosudjuju.  Naroccito losse prolazi bog rata Mars.  Isto
je tako vazzno da, bar u _Ilijadi_ i _Odiseji_, sa istim
simpatijama prolaze ngrci, kao i Grci - Ahajci.
     Ovaj kriticcki i prosvetiteljski princip nalazimo ponovo u
delima u kojima se - pod uticajem grccke borbe za slobodu protiv
agresije Persijanaca - najpre slavila ideja slobode, naroccito u
delima Ahila i Herodota.  To nije nacionalna sloboda vech sloboda
ccoveka, pre svega sloboda demokratskog Atinjanina, koja se
suprotstavlja slobodi podanika velikog persijskog kralja.  Ovde
sloboda nije ideologija, vech forma zzivota koja ccini zzivot
boljim i vrednijim.  To jasno formulisano nalazimo kod Ahila
Tatija, i, isto tako, kod Herodota.  Obojica pissu kao svedoci
sudara zapadnih i istoccnih kultura, kultura slobode i despotije;
i obojica svedocce o svom prosvetiteljskom dejstvu kojee vodi ka
svesnoj kritici vlastite kulture, i time ka racionalnom i
kriticckom sudu o istorijskim mitovima.  U maloaznoj Joniji ona
vodi ka kriticckoj kosmologiji, kriticckim spekulativnim teorijama,
arhitekturi sistema sveta i time ka prirodnim naukama, traganju za
pravim tumaccenjem prirodnih pojava.  Mozze li se rechi da prirodne
nauke nastaju kroz uticaj racionalnog i kriticckog principa u
mitskom tumaccenju prirode.  Kad govorim o racionalnoj kritici, ja
mislim na kritiku sa gledissta istine: ,,Da li je nessto istinito
i mozze li biti istinito?"
     Possto Grci nisu postavljali pitanje istine mitskih tumaccenja
prirodnih pojava, oni su formirali teorije koje s dovele do
zaccetka prirodnih nauka.  I possto su apsolvirali pitanje istine
mitskog tumaccenja prirodnih pojava, oformii su teorije koje su
dovelle do radjanja prirodnih nauka.  I possto su apsolvirali
pitanje istina mitskih pricca o drevnom dobu, oformili su zaccetke
duhovnih nauka.
     Medjutim, Herodot - koga s pravom nazivaju ocem istorijske
nauke - bio je visse nego pretecca duhovnih nauka.  On je bio pravi
ortkrivalac kriticckog, prosvetiteljskog karaktera sudara kultura -
 naroccito grccke, egipatske i mesopotamijsko-persijske kulture.
     Hte bih da ovde ispriccam jednu anegdotu iz Herodotovog
istorijskog dela, koja upravo pokazuje itoriju ratnog i kulturnog
udara sa zivljem Bliskog istoka, posebno sa Persijancima.  U ovoj
anegdoti Herodot pokazuje ekstreman i pomalo jzovit primer o tomeee
da razuman ccovek mora naucciti da stvari koje mu izgldaju sasvim
razumljive dovede u pitanje.
     Herodot (III, 38) pisse: ,,Za vremee svoje vladavin pozvao je
Darije nekoliko prisutnih Helena i zapitao ih za koje pare bi
pristali da pojedu svoj occeve kad ovi umru.  Ovi su mu odgovorili
da to ne bi uradili ni po koji cenu.  A Darije onda pozove Inde,
koji su se zvali Kalatijci, i koji jedu svoje occeve, i zapita ih
preko tumacca, da bi prisutni Heleni razumeli razgovor, za kojee
pare bi oni pristali da spae svoje occeve kad im budu umrli.  Ovi
su digli veliku graju i zamolili ga da dalje ne govori.  Tako,
dakle, stoji stvar sa obiccajima". [15]
     Herodot je ispriccao ovu anegdotu svojim grcckim savremenicima
ne samo s namerom da ih poducci da postuju tudje obiccaje, vech i
sa se prema stvarima kojee su same po sebi razumljive kriticcki
odnose.  Jasno je i to da je i on sam dosta nauccio iz takve
kulturne konfrontacije, ali je hteo da u tome uccestvuju u njegovi
ccitaoci.
     Njega su opccinjavale sliccnosti i razlike u obiccajima i
predaji mitova.  Moja je hipoteza da ove razlike vode ka onom
kriticcko-racionalnom principu, koji je potao bitan za njegovu i
iduche generacije i koji je, kako predpostavlja, na koncu, tako
odluccujuce uticao na evropsku kulturu.



Fusnote


[13] Govor odrzan u Beccu povodom 25-godissnjice austrijskog
drzzavnog ugovora. - Prim. priredj.
[14] Dzzebrak - prosjak, tvrdica, sskrtac, cicija. - Prim. priredj.
[15] Navedeno prema: _Herodotova istorija_, Minerva, Subotica,
1966. god. (sa starogrcckog preveo Milan Arsenich).


Belesska o autoru


KARL RAJMOND POPER (Karl Raimond Popper, 1902) Filozof, profesor
(emeritus) na Univerzitetu u Londonu.  CClan Kraljevskog drusstva,
Francuskog instituta i mnogih drugih nauccnih akademija.  Spada u
najznaccajnije filozofe ovog veka.  Njegov kriticcki racionalizam
i koncepcija ,,otvorenog drusstva" presudno su uticali na
filozofiju, ekonomske i drusstvene nauke i politiku zapadnog sveta.
Njegova teorija o ,,tri sveta" odluccujuche je doprinela problemu
tela/dusse, to jest uzajamnom dejstvu izmedju fizicckih promena i
psihicckih procesa.  Glavna dela: _Logika istrazzivanja, Otvoreno
drusstvo i njegovi neprijatelji; Objektivno saznanje; Osnovni
problemi teorije saznanja._
     Tekste preveden iz: _Auf der Suche nach einer besseren Welt,
Vortraege und Aufsatze au dreissig Jahren_, Piper, Muenchen,
Zuerich, 1988.  Preveo Tomislav Gavrich.



Sledece nedelje: ,,Ispovest slovenofila".  Necu vam reci ko je
autor.  Da pogadjate.  Vrlo interesantno.

N.

--
Nikola Stankovic
nikola@yurope.com